U "Ciganima" najteže mi je bilo da odglumim slobodu: Olivera Bacić o izazovima svog posla, ali i hit mjuziklu koji će otvoriti Belef u Sava Centru

Predstava "Cigani lete u nebo", jedan od najdugovečnijih i najgledanijih domaćih mjuzikala, ove godine ima posebnu čast da otvori Belef. Komad nastao prema pripoveci Maksima Gorkog biće izveden 20. juna u Sava centru sa početkom u 20 časova, donoseći publici priču o strastvenoj i tragičnoj ljubavi Lojka Zobara i Rade, dvoje snažnih i slobodoljubivih junaka iz romskog sveta.

Kada ste saznali da ćete zameniti koleginicu Milenu Vasić, sa kakvim emocijama ste se suočavali?

- To je bilo potpuno ludilo za mene u tom momentu. Prvo, ta audicija koja se dogodila te 2018. godine bila je moja prva velika glavna uloga u pozorištu. Iako sam imala veliku želju, nisam mogla ni da pretpostavim da ću tu da se nađem, a kamoli i da ovde ostanem. Trema je bila velika, ali takođe i uzbuđenost i sreća.

Stiče se utisak da ćete sada smanjiti malo televizijske angažmane?

- U Pozorištu na Terazijama sam i zaposlena, imam već pet naslova iza sebe. Pozorište mi je druga kuća i, ako bog da, tu ću i penziju da dočekam.

Postoji li emocija koju niste očekivali da ćete doživeti nakon što ste stali na daske koje život znače?

- Postoji. To je čista adrenalinska reakcija na kraju, jer, kad odigraš predstavu od početka do kraja, prolaziš kroz različita stanja i okolnosti i zapravo si u liku. Doživljaj na kraju mi je bio poput olakšanja, u lepom smislu te reči, jer - uspela sam, stvarno sam uspela. I onda je radost nakon toga usledila.

Mnogi su pozitivno komentarisali način na koji ste odigrali Radu. Da li možete da izdvojite komentar kolege ili koleginice koji je za vas bio zaista značajan?

- Malo mi je neprijatno da pričam o tome jer bi to izgledalo da kao pričam o sebi u superlativu, da hvalim sebe. Ali, da, važni su mi utisci mojih kolega iz pozorišta i, prvenstveno, mog direktnog partnera Ivana Bosiljčića. Nakon odigrane predstave uvidela sam poverenje, radost u zajedničkoj igri, to sam i čula od njega. Dao mi je ozbiljan vetar u leđa za dalji rad, pogotovo kad je mjuzikl u pitanju.

Osvrnimo se na trenutak na lik Rade. Da li je doživljavate kao ženu koja voli slobodu ili onu koja ima strah od vezivanja?

- Zapravo i jedno i drugo. Rada je temperamentna devojčica i svoja. Romi, donekle, i imaju dušu koja je slobodna. Tako je i Rada odrastala, tako živi i sa svojom ćerkom, kreće se od jednog mesta ka drugom. I te kako tu postoji strah od vezivanja jer u suprotnom bi izgubila svoju slobodu. Ali, kao što ume da se kaže - ljubav ne zna za granice, pa je tu pukla nit i dešava se taj tragičan kraj, gde zapravo prevlada sloboda, što se vidi i u dijalogu između Lojka i nje, kada joj on uputi reči: "Tebi nema slobode, kao ni tebe bez mene", a ona mu odgovorila: "Volim te, ali volim slobodu, a slobodu volim više od tebe."

Da li Rada i Olivera pristaju na kompromise?

- Ne, nikada. I Rada i Olivera idu punom snagom kroz život. Punim gasom. Uvek.

Šta biste Radu pitali iza scene, nasamo, da niko ne čuje?

- Ne bih je pitala ništa, razumem je. Toliko mi je prirasla srcu.

Koja vam je od svih Radinih osobina bila najveći izazov da odglumite i zbog čega?

- Sloboda. Zato što mi već decenijama, generacijski, ne živimo slobodno. Nisam sigurna ni da su naši preci živeli slobodno. Nama je pojam slobode donekle stran. Mislim i na najbanalnije stvari, međuljudske odnose i ljubav.

Šta je za vas sloboda?

- Mislim da je sloboda nešto čemu svaki čovek do kraja života teži i opipava, pokušava da je spozna ili oseti makar na trenutak. Možda je baš to sloboda - stalna težnja ka njoj.

Postoji li Radin način razmišljanja koji ste odlučili da prisvojite u svom svakodnevnom životu?

- Ne, jer je priča toliko romantizovana i napisana tako da maltene ne postoji u privatnom životu, zato i jeste bajkovito. Zato i jeste iluzija. Zato i, što bi rekao jedan moj kolega, publika dolazi svako veče i dopušta da ih lažemo u tom smislu (smeh).

Kada biste mogli da vratite vreme unazad, koji savet biste samoj sebi dali na dan uoči prvog igranja?

- Rekla bih: "Bespotrebna ti je tolika trema." Bukvalno samo to jer, da sam znala šta me sve čeka posle toga - ne bih imala tremu.

Sa čim je lakše uskladiti privatni život - sa angažmanom na televiziji ili pozorištu?

- Televizija je teža zbog snimanja. Setovi su teški i traju po dvanaest sati. To ume da bude zahtevno. Pozorište je lakše. Probe su ujutru, predstave su uveče. Ne okupira ceo dan. U tom smislu je lakše.

Kako balansirate majčinstvo i ovako zahtevan posao?

- Nas dve smo uigrane. Bogu hvala, dobro se snalazim. Moja ćerka obožava da dolazi sa mnom na probe, glavna je zvezda.

Kakvi su vam planovi?

- Postoji nešto na čemu ćemo raditi sigurno, ali trenutno mi je prvo u planu da se dobro odmorim. 

Pogledajte video: Olivera Bacić o filmu "Toma" i ulozi Lepe Lukić