"Ljubav je uvek život, nikada smrt": Ivan Bosiljčić o karijeri, životu i knjizi posvećenoj ćerki i supruzi

U susret Belefu, koji će 20. juna otvoriti mjuzikl "Cigani lete u nebo", glumac se seća svoje premijere od pre 22 godine i najavljuje prvu knjigu, koju je posvetio ćerki, a kojom je i ispunio želju svojoj supruzi.

Šta je ono što glumac i nakon dvadeset dve godine izvođenja predstave treba da sačuva u sebi?

- Glumac u teatru treba da bude svestan efemernosti, da se predstava stvara u trenutku i da već u sledećem nestaje, za razliku od filma i televizije, gde vaš rad ostaje zabeležen zauvek. Predstava postoji samo u trenutku, čemu svedoči tih petsto ljudi u sali. Onda se raziđemo, a ostanu samo prijatno sećanje, zapitanost... I upravo zbog te prolaznosti trenutka u pozorištu treba da budemo svesni koliko je bitno da smo potpuno prisutni i da uživamo u tom stvaralačkom, autentičnom momentu. Autentičnost je najveća vrednost svakog od nas i glumac treba u sebi da traži svoj, autentični izraz. On može da krene od imitacije, može da se ugleda na uzore, ali svakako bi to trebalo da bude put do samog sebe.

Da li od 2004. i premijere postoji nešto u vašem izvođenju što je drugačije?

- Specifično je da je sve, čak i kostim, ostalo do danas isto. Isti je raspored kretanja, koreografija, note, aranžmani, svetla... Sve je uvek isto gledano spolja, ali unutrašnja dinamika se toliko promenila da je to dirljivo. Nikad nisam obuzdavao tu vrstu promene, jer znam da postoje kolege koje naprave ulogu i onda je neprestano uvežbavaju da ona ostane takva kakva jeste. Moja igra nije ugrožavala nikoga oko mene, osim što je meni donosila svežinu. Naravno, imao sam 25 godina kad je predstava prvi put izvedena, a sad imam 47. Kao čovek sam se drastično promenio, ali celu promenu sam uložio u ovu ulogu.

Postoji li trenutak u predstavi koji danas razumete drugačije?

- Centralnu ljubavnu scenu kad se njih dvoje, koji se love celu predstavu i beže jedno drugom, konačno spoje i pevaju pesmu. Kao mladom glumcu nije mi bilo jasno zašto pevaju u prošlom vremenu o ljubavi koja im se dešava sada. Nekad sam kao okosnicu te scene video strast, a sada slutnju i opasnost da svaki susret može biti konstruktivan, ali i destruktivan. Izvanredno u toj pesmi je to što, iako su srećni, mogu da pevaju sa suzama koje liju jer osećaju da nešto dolazi pred njih. Ne zaboravimo da govorimo o romskoj muzici i o ciganima koji su čergari, putuju ceo život i osećaju više nego mi gradski ljudi. Bilo mi je zanimljivo da ispitam scenu iz tog ugla, da u trenutku najveće sreće već osećaš gubitak.

Koliko je izazovno igrati, pevati, plesati i znati da će kraj biti tragičan?

- Volim vodviljsko pozorište, lake komedije, ali više me pokreće teatar u kom su koreografija i muzika u svrsi dramske radnje, pa čak i antičke tragedije. To je neverovatno uzbudljivo. Tada vidim moć muzike i koreografije. Ovaj mjuzikl je pravi primer toga. To je prirodno jer smo mi ipak nacija koja ume da se raduje uz muziku, ali češće uz nju plačemo i razbijamo čaše. Dramska muzika nas dublje dira. U glumi baš treba paziti da se ne bude patetičan, da pevanje bude ozbiljno, ali opet nepretenciozno. Ovde je bio izazov da tu raskošnu cigansku muziku uvedemo u teatar. Dugo sam se stilski bavio time kako se ona peva. Imamo i izvanredne igrače koji su potekli iz folklornih društava i bili solisti u ciganskim igrama. Svoje iskustvo su preneli ovde, a godinama se radilo na tome da se dođe do ozbiljnog nivoa koji publika sada gleda.

Koje vam je izvođenje ostalo srcu blisko?

- Kad smo 2006. na Ohridskom letu, u Antičkom teatru, igrali prvi put pod vedrim nebom pred četiri hiljade ljudi. To je nepovratno promenilo predstavu. Nismo imali kulise, već su bile založene dve velike logorske vatre i onaj ko nije bio na sceni, povlačio se i sedeo oko te vatre. Taj ambijent je toliko oživeo predstavu iznutra da smo, kad smo se iz Ohrida vratili u Beograd, shvatili da, bez obzira na to što smo zatvoreni u pozorištu, imamo osećaj otvorenog neba, i da - bez obzira na to što smo u reflektoru, imamo osećaj da je upaljena neka vatra.

Da imate li priliku da nešto pitate Lojka Zobara iza scene, da niko ne čuje, šta bi to bilo?

- Zagrlio bih ga i rekao mu da se ne plaši smrti toliko.

Jeste li prisvojili neku od Lojkovih osobina?

- Teško. On je opasniji od mene. Ponekad mogu da mu pozavidim na tim iskustvima krađe konja, drskim pregovorima, skoro pa mafijaškim. Jedino na čemu mu ne zavidim jeste temperament, iako mu je doneo poziciju poštovanog vođe koji može šta hoće - da jaše konje, da ljubi, da ode u samoću, da se vrati. Pao mi je u očima samo u jednoj tački, a to je bila ljubav. Samo u ljubavi nije znao kako da se žrtvuje. I to je pravi znak da nije dosegao slobodu, jer je uveo sebe i svoju voljenu u tragičan kraj. A ljubav je uvek život, nikad smrt.

Kad smo kod ljubavi, da li vam je supruga Jelena Tomašević najveći kritičar u muzici?

- Ono što je baš dobro za Jelenin i moj odnos i brak jeste to što se ne uplićemo previše jedno drugom u proces kako bismo na kraju mogli kao publika da uživamo u onome što gledamo. Iako bi meni bilo mnogo zanimljivo da uđem u pravljenje Jeleninog albuma, dragocenije mi je da, kada izađe, sednem, pustim ga i setim se vremena kad sam bio samo njena publika. Ona takođe želi da rasterećeno dođe, sedne u prvi red i gleda moju predstavu, da otputuje u neki drugi svet. Čak i kad je pitam nešto o pevanju, uvek mi odgovori: "Samo iz srca". To je jedino što zaista važi.

Koja vam je njena omiljena pesma?

- "Jutro", jer to je pesma koja je najviše stradala, ali i jedna je od najznačajnijih u njenoj karijeri. Kad je izašla, prezentovala ju je kao raskošnog pevača i talentovanu osobu. Prvi put se prikazala uživo na Beoviziji i oko nje je bila velika intriga jer je Jelena faktički bila diskvalifikovana od strane žirija. Maltene je po političkoj osnovi dobila nulu za svoje pevanje. Nemoguće je da neko takav za takvu izvedbu dobije nulu. Iako se tad nismo poznavali, sećam se da sam gledao izvanrednu umetnicu koju neko potpuno poništava, pa sam se pitao kako sve to izdržava. I danas se često setim kroz šta je prošla. Nažalost, pozicija umetnika na ovim prostorima je često takva. Svako od nas kad-tad iznedri nešto izvanredno, a onda može da se nađe neko i da, zvanično ili nezvanično, kaže da je to potpuno ništavilo. To umetnik treba da izdrži. 

Tretiraju li umetnike u inostranstvu drugačije?

- Prvi put kad sam snimao u Sankt Peterburgu i u Moskvi, a kasnije u Istanbulu, pa u Kijevu i na Kavkazu, u svim tim produkcijama video sam jednu stvar - reditelji više čuvaju glumce nego što su glumci ovde kod nas negovani. Glumčevo mišljenje, ukus, predlog uvažavaju se s velikom pažnjom i producenti su vrlo svesni da se na kraju na glumcu sve vidi - kakav je tretman imao, da li je neko vikao na njega, da li mu je dato vreme da se spremi, jer samo on ostaje u kadru. Govorim o filmskoj industriji, gde su svesni da njihov glumac treba da bude odmoran, da sija, da je pun samopouzdanja, jer jedino tako će film uspeti. Kod nas sami moramo da se borimo za sebe. Moramo stalno da dokazujemo svoje mišljenje jer nas često tretiraju kao neznalice. Zbog toga su projekti reditelja koji vole glumce dugovečni i njihovi filmovi uspevaju. Sve se to vidi u kadru.

Da li ste nekad platili cenu toga što ste ostali svoji?

- Da, čak i bukvalno. Mnogi honorari mi nisu isplaćeni, a reč je o ozbiljnim iznosima. Glumac kod nas nije samo glumac, već ume da bude i knjigovođa, i pravnik, i uterivač dugova. Ovde niko nije privilegovan i baš zato bi trebalo da se držimo zajedno i da se čuvamo. Pogotovo kad imamo zlostavljanje glumica. U tom trenutku koleginici jedino kolega može da pomogne. Tu smo jedni drugima kao braća sestrama. Što smo više zajedno, to smo bezbedniji.

Šta je to što jedan umetnik ne sme da zaboravi?

- Ono što radim uvek u meni izaziva iskru. Tako i biram s kim i šta radim. Uopšte nije bitno da li su to visoki ili niski budžeti, već da li će to generisati u meni neku svežinu kakvu sam imao na početku karijere ili kao dečak, dok sam se igrao u svom rodnom gradu. Gluma je ipak igra i sve se svede to osećanje. Ne dozvoljavam da mi prevagne interes, da je nešto dobro uraditi za lovu i biografiju. Voleo bih da ostanem u toj poziciji da mi uvek prioriteti budu ta iskra i igra. Naravno, neke stvari moraju da se rade i taktički, ali kad god se oslobodi prostor da se zapalimo iznutra zbog nečega, to je život.

Pamtite li trenutak kad ste sebi rekli da ćete biti glumac?

- Nisam imao tu privilegiju da budem u dramskim sekcijama. Nisam imao nikoga u familiji ko je mogao da me uputi. Retko sam išao u teatar, filmove sam prepoznavao po bajkovitosti. Jedino što me je spajalo s glumom bola je opčinjenost filmskim izrazom. Umeo sam potpuno da se izgubim gledajući neki film. Mislio sam da ću biti pisac, pedagog ili muzičar. Muzika me je uvek vodila. Bio sam igrač, ali uopšte nisam znao da u meni postoji glumac. I tek kasnije, preko recitatorskih takmičenja, došao sam do prijemnog ispita i treće godine gimnazije, kad sam upisao glumu. Počeo sam da otkrivam princip stvaranja filma i pozorišne predstave. Imao sam i jednu ozbiljnu krizu, kad sam mislio da tu uopšte ne pripadam. Međutim, pogrešio bih da nisam nastavio, jer ipak je gluma pronašla mene iako ja nju nisam poznavao.

To da ćete biti pisac, u neku ruku vam se i ostvarilo. Kako je nastao vaš prvenac "Naše priče"?

- Pišem od gimnazijskih dana i u knjizi ima i jedna pesma iz perioda kad sam imao sedamnaest godina. Prvi deo knjige su priče, dnevnički zapisi, nešto poput Čehovljevih kratkih priča ili onih u stilu Ivana Tokina, pisca kog obožavam. Drugi deo su pesme, poezija koja ima potpuno drugu boju, i treći segment su bajke koje sam izmišljao za našu ćerku kad je imala pet godina. Nisam imao taktiku u stvaranju. Ništa što je pisano, nije pisano da bi ušlo u knjigu, već je ona sve to objedinila i izazvala veoma pozitivne reakcije. Čini mi se da će svaki od tih segmenata moći u budućnosti da se tretira odvojeno.

Kakve su reakcije vaših bližnjih?

- Moja supruga je još pre petnaest godina, kad smo se sreli i kad sam joj pročitao neke od pesama i svojih dnevničkih zapisa, rekla kako bi bilo divno da se to jednog dana objavi. Tako da je ova knjiga, iako dar našoj ćerki, zapravo ispunjenje želje mojoj supruzi. Takođe, mojim prijateljima koji se pominju u knjizi morao sam, pre nego što izađe, da pošaljem te priče na odobrenje i svi do jednog su rekli da ih pomenem po imenu. Cela priča je zapravo o bliskosti, o traženju bliskosti i pozivu na sabranje. Često pišem o ljudima koji su mi fizički daleko. S njima imam najjače veze, jer znam koliko daljina teško pada. Znam koliko je meni bilo teško kad sam bio daleko.

Puni ste planova?

- Sledeća sezona će biti mnogo zanimljiva. Oktobarski sajam u Beogradu će biti pravo mesto za "Naše priče". U međuvremenu će biti finiširan moj prvi muzički album, koji se poetski i stilski uklapa s knjigom, a to će se sve sliti u muzičku predstavu "Naše veče", koja će se održati 3. oktobra u MTS dvorani. Na televiziji će biti prikazana nova serija, čeka nas i nova predstava. Čini mi se da će naredna sezona biti obeležena lepim stvarima, zbog čega sam svesno odložio projekte u inostranstvu.

Za kraj, šta biste danas rekli mladom Ivanu Bosiljčiću?

- Rekao bih mu - to je to. 

Pogledajte video: Mjuzikl Lu poklon glumaca