Naš glumac razveo se od svetski poznate žene, pa spas pronašao na Hilandaru: Svi ga znaju iz "Tesne kože", a njegova priča otkriva detalje o najtežem periodu

Ipak, život Gojka Baletićadaleko prevazilazi samo jednu ulogu i jedan film. Iskustva sa snimanja i saradnje sa velikanima poput Lane Gutovića, Nikole Simića, Bogdana Diklića, Taška Načića, Žike Milenkovića i Rade Živković, kako se može zaključiti, čine deo jedne bogate glumačke priče koja bi lako mogla da postane i posebno književno svedočanstvo.

Prve uspomene vezane su mu za Zvezdaru, iako je rođen u Skoplju, jer mu je majka poreklom iz tog grada. Nakon samo nekoliko nedelja vraćen je u Beograd, gde je porodica živela skromno - prvo u baraci na Čukarici, a potom na Novom Beogradu, u stanu u paviljonu 26, gde je, kako kaže, bilo mnogo dece i života.

Prisetio se i jednog sasvim drugačijeg vremena, kada su pravila bila stroža nego danas. Čak je i gaženje trave bilo zabranjeno, pa su se kazne pisale i za dečje nestašluke, što mu je ostalo urezano kao simbol jednog "drugačijeg sistema i odrastanja."

Glumac se sa setom tada nadovezao na vremena kada su zime u Beogradu bile znatno oštrije nego danas, kako je rekao - prave, dugotrajne i ozbiljne, koje su trajale mesecima. U takvim uslovima, deca su se snalazila na različite načine i zimske igre su bile deo svakodnevice, iako ponekad i opasne.

Pre godinu dana u intervjuu za Kurir govorio je o odrastanju u vremenu kada su se deca, u nedostatku automobila i moderne zabave, igrala na ulici - sankama vezanim za kola i improvizovanim klizalištima, uz nestašluke koji su danas nezamislivi.

Posebno je istakao tada koliko mu znači poreklo i porodična priča. Detaljno je istraživao očevu i majčinu lozu, poreklom iz Crne Gore i Makedonije, i kako su se kroz istorijske okolnosti i migracije porodice raseljavale i ponovo formirale život u različitim delovima bivše Jugoslavije.

Složena porodična istorija

Njegov otac Voja radio je kao carinik, a služba ga je odvela u Skoplje, gde je upoznao njegovu majku Olgu. Tamo su se i venčali, uz zanimljiv porodični uslov da brak bude sklopljen u crkvi, 1954. godine. Majka potiče iz stare srpske porodice iz mesta Pagaruša, a deo porodične istorije, kako kaže, pronašao je i u zapisima manastira Hilandara.

Prisetio se i složenih istorijskih okolnosti koje su uticale na prezimena i identitet porodice kroz generacije, uključujući promene tokom ratnih perioda i različite administrativne uticaje u Makedoniji, zbog kojih su se u porodici pojavila različita prezimena. 

Posebno mu urezalo u pamćenje i baka Gospava, koja je živela sa porodicom i ostavila snažan trag u njegovom odrastanju. Bila je stroga, ali posvećena, i učila ga je raznim veštinama, od igranja karata do porodičnih običaja.

Ispričao je tada i neobične navike iz detinjstva, poput ranog upoznavanja sa kafom, koju su u to vreme pripremali na drugačiji način - sa dodatkom jaja, što je, kako kaže, bio njegov prvi "kontakt" sa ukusom kafe i slatkih napitaka.

Dolaskom na Zvezdaru, preko puta kafane "Lipov lad", počinje novo poglavlje njegovog detinjstva i odrastanja. Već u prvom razredu, kako se priseća, imao je svoj način da pokaže "status" među vršnjacima - kroz nestašluke koji su ga izdvajali iz gomile.

Škola, ulica i dečački mangupluci

Nije, kaže, uvek bio uzoran đak niti je imao ambiciju da bude najbolji u razredu. Više ga je privlačila ulična sloboda, druženje i dečački mangupluci - od igre sa sličicama i karata, do provoda na ulici i prvih "opasnijih" dečjih avantura.

Period kada se porodica preselila na Vračar mu je teško pao jer je morao da ponovo gradi prijateljstva i svoje mesto u novom društvu, nakon što se već bio "ustalio" u starom okruženju.

Prvi šamar i dečački nestašluci

Nadovezao se i na jednu situaciju iz detinjstva kada je, zajedno sa drugovima, pravio nestašluke gađajući jajima starije momke iz kraja. Nakon što su se sukobi "preselili" pred njihova vrata, jedan od oštećenih došao je i zatražio objašnjenje od njegove majke, što je rezultiralo jednim, kako kaže, jedinim i veoma upečatljivim šamarom koji je zapamtio za ceo život.

U školskim danima počelo je i njegovo interesovanje za glumu. Kroz maskenbale i školske predstave pokazuje talenat i kreativnost, često se i kod kuće igrajući različitih likova i zabavljajući porodicu.

Kako je odrastao, interesovanje za scenu postaje sve ozbiljnije. U višim razredima osnovne škole i tokom gimnazije priključuje se amaterskom teatru, gde počinje da razvija svoje prve ozbiljnije glumačke korake i ulazi u svet pozorišta.

Jedan od prelomnih trenutaka u njegovom odrastanju bio je susret sa amaterskim teatrom "Teatar Levo", do kojeg je došao preko ljudi iz jedne sodadžijske radnje. Tu počinje intenzivniji rad na recitacijama, glumi i prvim predstavama, a iskustvo sa putovanja i rada u Italiji dodatno ga učvršćuje u odluci da se ozbiljnije bavi glumom, iako u jednom trenutku od tog puta i odustaje.

Od pilota do pravnog fakulteta

Kroz mladost je razmišljao o različitim zanimanjima - od toga da postane pilot, do brzih akademskih odluka koje su ga vodile i na stomatologiju, a potom i na pravni fakultet. Ipak, paralelno sa tim, gluma ostaje njegova najveća preokupacija, pa ubrzo dolazi i do upisa na Fakultet dramskih umetnosti.

Odluka da studira glumu izazvala je emotivnu reakciju u porodici - dok je majka bila oduševljena, otac je ostao suzdržan, ali podržavajući na svoj način, uz stav da obrazovanje ne treba zanemariti.

Zbog očevog stava, nastavlja i pravni fakultet, gde polaže više ispita, dok istovremeno gradi glumačku karijeru. Taj period pokazuje njegovu podeljenost između porodičnih očekivanja i sopstvenog poziva.

Upis na Fakultet dramskih umetnosti bio je, kako kaže, prelomna tačka u kojoj više nije bilo prostora za polovična rešenja. Studije su zahtevale potpunu posvećenost, pa je već u prvim godinama shvatio da paralelni fakulteti i dodatni pravci ne mogu ići zajedno sa glumačkim tempom. FDU završava u redovnom roku, uz intenzivan rad i učenje kroz praksu, što ga ubrzo uvodi u profesionalni svet pozorišta i filma.

Prve uloge i početak karijere

Još tokom studija počinje da radi i dobija prve uloge u predstavama i televizijskim projektima, a već krajem sedamdesetih godina pojavljuje se i na filmu. Rani angažmani brzo otvaraju vrata novim projektima, pa se niz uloga nastavlja i nakon prvih profesionalnih koraka.

Nakon završetka fakulteta odlazi u vojsku, koju služi u Skoplju. Taj period opisuje kao relativno lagodniji, uz određenu dozu ličnih okolnosti i poznanstava koja su mu olakšala svakodnevicu, pa vojni rok pamti više po životnim situacijama nego po strogoći sistema.

Nakon vojske vraća se u Narodno pozorište, gde dobija jednu od značajnijih uloga u predstavi "Crveni šal". Ubrzo zatim učestvuje i u kultnoj predstavi "Solunci govore", koja je obeležila period posle Titove smrti i otvorila teme o kojima se tada retko govorilo, ostavljajući snažan trag u njegovoj karijeri.

"Solunci govore" i velika tema o kojoj se ćutalo

Predstava "Solunci govore" bila je, kako se priseća, prva velika teatarska produkcija nakon Titove smrti koja je otvorila teme o Srbiji i soluncima. Iako su postojale različite reakcije i priče oko njenog nastanka, predstava nije zabranjena i doživela je ogroman uspeh - igrana je stotine puta, a u jednom periodu i po više puta nedeljno, uz pune sale i veliko interesovanje publike.

Zbog velike gledanosti i interesovanja, predstava je postala pravi pozorišni fenomen tog vremena, sa publikom koja je često ostajala bez ulaznica. Taj period ostao mu je u sećanju kao jedan od najintenzivnijih u karijeri.

Posebno emotivno je opisao odlazak na Kajmakčalan sa veteranima i ljudima koji su nosili živo sećanje na ratne događaje. Susret sa mestima gde su se odvijale istorijske bitke i reakcije ljudi koji su tamo "oživeli" svoja sećanja ostavili su, kako kaže, snažan i dubok utisak koji se teško zaboravlja.

Otkazana predstava i lični prelom

Govorio je i o teškom trenutku kada je, zajedno sa kolegom, zbog neisplaćenih honorara odlučio da otkaže predstavu "Solunci govore", iako je sala bila puna. Kako kaže, tada su postojali ozbiljni problemi sa redovnošću isplata, što je u jednom trenutku dovelo do njegove impulsivne odluke zbog koje se kasnije pokajao.

Kasnije je promenio stav i istakao da glumac, po njegovom mišljenju, predstavu ne bi smeo da otkazuje, osim u krajnjim slučajevima. Taj potez ga je, kako kaže, privremeno udaljio od repertoara, ali se kasnije vratio radu u pozorištu.

Nastavio je da govori o predstavama koje su se bavile osetljivim istorijskim i društvenim temama, uključujući "Kosovsku hroniku" i kasnije projekte koji su otvarali pitanja o Draži Mihailoviću i podelama u društvu. Te predstave su, prema njegovim rečima, često ulazile u zone koje su bile dugo izbegavane u javnom prostoru.

U intervjuu za Kurir, pre godinu dana, pričao je i o jednoj upečatljivoj anegdoti iz Beča tokom izvođenja predstave, kada je reakcija jednog gledaoca bila toliko burna da je napustio salu u sred predstave, revoltiran scenom na sceni. Ipak, predstava je nastavljena do kraja bez prekida i kasnije nije bilo većih problema.

Zbog uloga i predstava koje su se bavile osetljivim istorijskim i nacionalnim temama, kaže da je često bio etiketiran i svrstavan u određene "fioke", što je, prema njegovom mišljenju, uticalo na izbor uloga. Ipak, ističe da mu je važno što je te priče obradio kroz umetnost, a ne kroz politiku.

Nesreća na sceni

Opisao je i jedan ozbiljan incident tokom predstave "Gospođe ministarke", kada je usred izvođenja došlo do naglog udarca rekvizitom. U tom trenutku nije bio siguran šta se dešava - da li je reč o kvaru na sceni ili ozbiljnom problemu - pa je instinktivno napustio scenu, što je izazvalo paniku među kolegama. Kasnije je medicinski utvrđeno da nije bilo težih posledica, ali je događaj ostao kao jedna od najdramatičnijih situacija u njegovoj karijeri.

Publika ga najviše pamti po ulozi Branka Pantića u kultnom filmu "Tesna koža", što mu je donelo veliku popularnost i prepoznatljivost. Ističe da mu je upravo ta uloga obeležila karijeru u očima gledalaca, iako je paralelno gradio i ozbiljan pozorišni opus.

Profesionalni put ga je, kako je istakao, rano doveo do velikih filmskih projekata poput "Balkanskog ekspresa" i "Tesne kože", gde je imao priliku da radi sa istaknutim rediteljima i glumcima. Posebno izdvaja saradnju sa Mićom Miloševićem i Nikolom Simićem, od kojih je mnogo učio o glumačkom zanatu i profesionalnoj disciplini na setu.

Rad na filmu "Balkan ekspres" opisuje kao jedno od najlepših profesionalnih iskustava. Ističe da je ekipa bila sastavljena od velikih glumačkih imena i da su snimanja, i pored posla, prolazila u dobroj atmosferi i druženju, što mu je ostalo u posebno lepom sećanju.

"Bela lađa" i saradnja sa Lanetom Gutovićem

O saradnji u seriji "Bela lađa" govori sa velikim poštovanjem, posebno izdvajajući Laneta Gutovića kao izuzetnog glumca i improvizatora. Njegova sklonost da menja i dopunjuje tekst, kaže, često je dovodila do neočekivanih situacija na setu, pa su pojedine scene morale da se ponavljaju i snimaju iz početka.

Opisao je tada i Gutovićevu sposobnost da istovremeno bude krajnje profesionalan i izrazito duhovit, što je često dovodilo do smeha na setu i prekida scena. Upravo ta kombinacija improvizacije, discipline i humora ostala mu je u sećanju kao jedan od zaštitnih znakova zajedničkog rada.

"Moram da stignem na predstavu"

Tokom snimanja filma "Tajna manastirske rakije" na Mljetu, shvatio sam koliko je važno da se svaki raspored uskladi sa pozorišnim obavezama. Imao sam predstavu u Beogradu i insistirao sam da tog dana krenem, kako bih na vreme stigao. Produkcija je, međutim, tražila da ostanem i nastavim snimanje.

Usledio je komplikovan put: rano ujutru polazak sa Mljeta ka Pelješcu, zatim do aerodroma Ćilipi, pa let za Beograd. Međutim, sve je krenulo da se komplikuje - zbog nevremena nije bilo trajekta, pa je organizovan čak i prevoz vojnim brodom.

Plovidba je bila teška, more nemirno, a na brodu su i kolege jedva izdržale put. Kada smo konačno stigli u luku, preostalo je još samo da uhvatimo let. Ipak, i tu nas je sačekao peh - avion je upravo poleteo.

U pokušaju da se spasimo, tražili smo automobil na aerodromu, ali ni to nije išlo lako. Vreme je neumoljivo curilo, a situacija je postajala sve napetija.

Na kraju, na aerodromu smo uspeli da organizujemo avio-taksi koji je iz Beograda poslat po nas na Ćilipe. Nakon odobrenja produkcije, brzo smo se ukrcali i poleteli ka Beogradu.

Međutim, i taj let je bio dramatičan - upali smo u snažnu oluju, sa izrazito nestabilnim vremenom. Nebo je bilo podeljeno, pola tamno, pola svetlo, a avion je snažno podrhtavao. Sve je "letelo" po kabini, a napetost je rasla iz minuta u minut.

U jednom trenutku imao sam flašu loze kod sebe, a Nikola Simić, koji je sedeo ispred mene, zamolio me je da mu je dodam. Na kraju smo svi po malo popili, u tišini i neizvesnosti, dok smo čekali da se let završi.

Sleteli smo u Beograd i odmah nas je čekao prevoz. U 19.40 stigao sam u pozorište - tačno na vreme. Niko nije verovao da ću uspeti da stignem.

"Odlazak u Hilandar"

Gledajući svoje fotografije, među njima i one iz Hilandara i Jerusalima, osvrnuo se na jedan od prelomnih perioda života. Kako kaže, vera i porodična tradicija oduvek su bile prisutne u njegovom životu, uključujući i slavljenje krsne slave.

Iza njega je bio i težak lični period, uključujući razvod braka sa kostimografkinjom Bojanom Nikitović, sa kojom ima sina Vuka. Kako ističe, taj period mu je teško pao i ostavio snažan emotivni trag, posebno zbog deteta.

U tom životnom trenutku, kako navodi, javila mu se potreba za duhovnim povlačenjem i odlaskom u manastir Hilandar, do kog je tada, pre 25 godina, bilo i administrativno i logistički zahtevno stići.

U Hilandaru je ostao 20 dana. Za to vreme obilazio je manastire na Svetoj gori i posetio isposnike u Karulji. Prisustvovao je liturgijama, boravio u monaškoj zajednici i, kako kaže, taj period ostavio je dubok emotivni trag.

- Sve me je to dotaklo u srce. U jednom trenutku sam osetio veliku unutrašnju promenu - naveo je tada, dodajući da je po povratku prvi put doživeo snažan duhovni osećaj koji se vremenom, kako kaže, postepeno smanjivao.

Nakon tog iskustva počeo je redovno da se vraća na Svetu goru. Ističe da ga je bratstvo Hilandara prihvatilo na poseban način i da im je na tome zahvalan. Kako kaže, taj boravak mu je, u teškom životnom periodu, doneo stabilnost i unutrašnji mir.

- Hilandar me je sačuvao kao čoveka i učinio me boljim i stabilnijim. Bez toga nisam mogao da živim - navodi on, dodajući da je poslednji put bio pred pandemiju, kada je sa sobom poveo i sina Vuka, te da ne zna kada će ponovo otići.

Titula hadžije

Od 2004. godine nosi i titulu hadžije. U organizaciji pokloničke agencije SPC "Dobročinstvo" boravio je u Jerusalimu.

Putovanje je počelo iz Beograda, iz Vaznesenjske crkve, a trajalo je ukupno 15 dana. Od toga je 11 dana proveo u Jerusalimu, tri u Galileji i jedan u Tel Avivu.

Hodočašće, kako ističe, podrazumeva život u duhu vere i posvećenosti. Tokom boravka u Svetoj zemlji 2004. godine, period velikog posta poklopio se sa rimokatoličkim Uskrsom, pa je Jerusalim, kako kaže, bio posebno živ i ispunjen ljudima, što je dodatno pojačalo utisak celog putovanja.

Obilazila su se sveta mesta uz čitanje prigodnih tekstova, uključujući i Hristov grob, a deo hodočašća bilo je i simbolično krštenje u reci Jordan. Taj put opisuje kao uzvišeno i duboko duhovno iskustvo, nakon kojeg je, kako navodi, osetio još veću unutrašnju smirenost i blagostanje.

Ističe i svoju povezanost sa vodom i putovanjima. Kako kaže, voda za njega predstavlja snažan prirodni element koji, u simboličnom smislu, "upravlja svima nama", te je poštuje u svim njenim oblicima.

Poseduje i sopstveni brodić, na kome provodi slobodno vreme, a nazvao ga je po majci - "Olga."

O sinu Vuku

Sin Vuk je završio fakultet u Bostonu, a trenutno živi i radi u Beogradu, u oblasti informacionih tehnologija. Kako kaže, ne razume se u tehničke detalje njegovog posla i prepušta njemu da o tome govori, dok sebe opisuje kao "tehnički neobučenog" i osobu koja se jedva snalazi sa savremenim uređajima.

Ističe da je sin zdrav, uspešan i dobro vaspitan, te da je na njega veoma ponosan.

Govoreći o porodičnom životu, navodi da je razvod braka u vreme kada je Vuk bio mali ostavio osećaj griže savesti zbog nedovoljnog prisustva u detetovom odrastanju, ali da ga je vreme u tome demantovalo.

Danas, kako kaže, imaju blizak odnos, koji je dodatno učvršćen zajedničkim putovanjem po Južnoj Americi, gde su proveli 25 dana zajedno, gotovo nerazdvojni i bez konflikata.

- Više je on mene čuvao nego ja njega - kaže, dodajući da ga doživljava kao svog "anđela čuvara."

Život posle života

Govoreći o životnim iskušenjima, ističe da se trudi da ne bude zarobljen tugom, već da sve što se događa prihvati kao deo životnog ciklusa.

- Sve smrti i nedaće su deo života. Nastavlja se i posle života. Zato čovek treba da bude što bolji, tačniji, da ima empatiju i da ume da oprosti - navodi on.

Dodaje da se ne prepušta osećaju koji bi ga, kako kaže, "slomio", već pokušava da ostane stabilan i prisutan i u teškim trenucima.

Osvrćući se na lične gubitke, navodi da mu je razvod braka bio bolan period, kao i da mu sećanja na to i dalje bude nelagodu.

Posebno ističe gubitak majke, koja je preminula pre godinu dana. Kako kaže, ona je "terala mrak ispred njega", a sada on nastoji da tu ulogu preuzme i prenese dalje kroz svoj život i odnos prema drugima.

A u intervjuu koji je dao pre godinu dana, poslao je i snažnu poruku: Uvek živi u skladu sa samim sobom. Natovari na svoja pleća samo ono što možeš da poneseš.

Nije sve što leti za jelo, niti je ono što je virtuelno tvoja stvarnost. Ljudi su jedinstveni i neponovljivi, i treba živeti u skladu s tim. Nemoj mučiti dušu glupostima i lažima, poručio je on, ostavljajući kao završnu misao ličnu filozofiju života zasnovanu na jednostavnosti, meri i unutrašnjem miru.