Slavni pisac umro zaboravljen od svih, detalj sa sahrane ledi krv u žilama: Kraj Petra Kočića bio je tragičan
Petar Kočić rođen je 29. juna 1877. godine u selu Stričići, nadomak Banjaluke. Osnovnu školu pohađao je u manastiru Gomionica, gde mu je otac, zakaluđerivši se kao udovac, bio iguman. Te prve godine umnogome su odredile njegov dalji put - pripadao je generaciji srpskih intelektualaca koja se srčano borila za svoje ideale, ali je zbog njih i mnogo stradala.
Gimnazijsko obrazovanje započeo je u Sarajevu, ali je zbog nacionalnih stavova i "srbovanja" izbačen u trećem razredu, nakon čega je morao da pređe u Beograd. Filozofiju je studirao u Beču, iako mu je najveća želja uvek bila da život provede u rodnom kraju. Radio je kao činovnik u Sarajevu, ali je ubrzo otpušten zbog učešća u radničkom štrajku i proteran u Banjaluku.
Međutim, ni tamo za njega nije bilo mira.
Glas slobode
Uoči aneksije Bosne i Hercegovine, Kočić je pokrenuo list "Otadžbina" i stvorio političku grupu koja je propovedala borbu protiv Austrije i ostataka feudalnog ropstva. Bio je omiljen u narodu i slavljen među omladinom željnom otpora protiv okupatora.
Ipak, tamo gde je narod video svog prvaka, država je videla opasnog protivnika. Kočić je više puta hapšen i krivično gonjen. Na njega se gledalo kao na jednog od najsmelijih podstrekača srpskog nacionalizma i, kao takvog, veoma opasnog bundžiju.
Negde u to vreme nastala su i njegova najbolja dela. Ono što nije mogao da kaže u ozbiljnoj prozi, izrekao je kroz satiru. "Jazavac pred sudom" i "Sudanija" postala su dela koja su se čitala u jednom dahu, ali su se zbog cenzure prepričavala ispod glasa, u krugu probranih prijatelja.
Na Kočića se gledalo kao na čoveka krajnosti - ljudi su ga ili voleli ili mrzeli. Govorilo se da je bio "previše političar za književnika, a premalo racionalan za političara". Jovan Dučić je jednom prilikom zapisao da bi Petar Kočić, samo da nije bio toliko isključiv, bio najbolji srpski pisac.
Zatvoren, ali neporobljen
Neprestana borba uzela je svoj danak i uoči Prvog svetskog rata na piscu su primećeni prvi znaci duševnog rastrojstva. Obolelog Kočića su tokom rata smestili u beogradski "Dom za s uma sišavše", prvu bolnicu na Balkanu u kojoj su lečeni psihijatrijski bolesnici. Ova zgrada, poznata kao Doktorova kula, i danas se nalazi u Višegradskoj ulici na Savskom vencu.
Tu je pisac provodio mnogo vremena u razgovoru sa sestrićem upravnika bolnice, nadarenim hroničarem Milanom Jovanovićem Stojimirovićem. Ovaj mladić, koji je u bolnici radio kao sekretar tražeći spas od austrougarske okupacije, u svojim beleškama je detaljno opisao poslednje dane, smrt i sahranu slavnog Srbina.
Stojimirović je pisao da je Kočić po dolasku bio preplašen i bled, ali nimalo opasan, te je mladi sekretar istinski uživao u razgovorima sa jednim od najpametnijih savremenika. Stanje pisca drastično se pogoršalo u leto 1916. godine. Sebe nije smatrao ni bolesnim ni ludim; bio je ubeđen da se u bolnici našao zbog nebrige prijatelja i govorio je da je ostavljen da "pametan čami među ludama", sve dok nije došao do određenih medicinskih knjiga.
"Kočić je sve do smrti verovao da je zdrave pameti. Samo se jednom o sebi izrazio kao o ludaku - kad su austrijski žandari došli da ga traže i da provere da li je zbilja bolestan. Do poslednjeg časa govorio je kako 'samo da dočeka Srbiju', pa će u planine, na oporavak. Drhtavim rukama, prerađivao je za pozorište svoju 'Sudaniju'. Bio je vrlo ponosit na svoj rad, hvalio se kako će se to igrati u svim srpskim pozorištima" - zapisao je Milan Jovanović Stojimirović.
Nije mnogo trebalo mudrome Kočiću da iz knjiga zaključi šta se dešava. Shvatio je težinu situacije - bolovao je od progresivne paralize za koju leka nema. Predao se. Posle šest dana u postelji, Petar Kočić je 27. avgusta 1916. godine u četiri sata ujutru pronađen mrtav.
Ironično, priča kaže da je Petar Kočić u ovoj bolnici bio srećan. Govorio je da tu "živi u slobodi" jer ne mora da gleda austrougarsku vojsku kako paradira njegovom domovinom. Ako je zaista bilo tako, onda je tog dana Doktorova kula bila jedino slobodno mesto na celom Balkanu. Nažalost, to je bila i jedina sloboda koju je veliki pisac dočekao.
Sahranjen u crvenim papučama i sa šajkačom na glavi
U okupiranom Beogradu bili su zabranjeni svi javni skupovi, pa čak i pogrebne povorke. Zbog toga je Kočićev sanduk opremljen u krugu bolnice, a na večni počinak prevezen je taljigama, samo u pratnji kočijaša.
Sanduk za jednog od najvećih Srba svih vremena napravio je pacijent koji je umislio da je Bog, ushićen jer je zauzvrat dobio kaput preminulog pisca. Telo Petra Kočića položeno je na čaršav. Oko lica su mu poređali cveće, a uz obraze i čelo jabuke. Putopisac beleži da je izgledalo kao da se veliki književnik osmehuje.
Niko se nije sagnuo da celiva mrtvaca pre stavljanja poklopca. Tišinu je prekinula samo jedna pacijentkinja, povikavši da takvog čoveka ne mogu da sahrane "gologlavog i bosonogog". Pacijenti su se razleteli po bolnici sve dok nisu našli crvene papuče, koje su mu brzinski navukli na stopala.
A onda se desilo nešto što je Stojimirović pamtio doveka:
"Odjednom - je li to igra slučaja, ćud sudbine, njena logika, ili ludački prohtevi? - Petru Kočiću, velikome Srbinu, meću na glavu prostu srpsku šajkaču... Nas nekolicina, koji razumedosmo taj lepi simbol, zgledasmo se kostrešeni od jeze."
Deset godina nakon Kočićeve smrti, država je ustanovila Aleju zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju u Beogradu. Tu su preneti posmrtni ostaci istaknutih ličnosti: generala Miloša Vasića, Jovana Cvijića, Velimira Teodorovića (vanbračnog sina kneza Mihaila) i, konačno, nesrećnog, ali velikog Petra Kočića.
Kurir.rs/ Istorijski zabavnik
