Bdela je nad njim dok je umirao, a ovo do poslednjeg dana nije oprostila: Ono što je uradila pored njegovog groba sve je rasplakalo

Naš poznati pesnik i pisac Vasile Vasko Popa rođen je u Grebencu kod Bele Crkve, 29. juna 1922. godine.  Prve pesme objavljuje u listovima Književne novine i Borba. Njegova prva zbirka pesama Kora (1953), uz 87 pesama Miodraga Pavlovića, smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Preminuo je 5. januara 1991. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Školovao se u Beogradu, Bukureštu i Beču

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, a studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu. Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bavio se i novinarstvom.

Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: Nepočin polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Vučja so (1975), Kuća nasred druma (1975), Živo meso (1975), Rez (1981) kao i ciklus pesama Mala kutija (1984), deo buduće zbirke Gvozdeni sad, koju nikad nije dovršio.

Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (1958), Urnebesnik (1960), Ponoćno sunce (1962).

Prevođen je na 19 jezika i proglašavan je za jednog od najvećih svetskih pesnika. Vasko Popa je jedini domaći pesnik kome je celokupno stvaralaštvo objavljeno u Engleskoj i Americi. Član Srpske akademije nauka i umetnosti, nazivali su ga "jezičkim čudotvorcem i poslednjim velikim originalnim pesnikom".

U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu.

Duško Radović je imao običaj da u nekoliko reči opiše svoje kolege pisce, a za Vaska Popu je rekao "Vasko Popa je najproganjaniji srpski pisac. On je prognan u - Gradski komitet!"

Ljubav svog života našao u Vršcu

Priča o Vasku Popi i Jovanki Haši Singer počela je u Vršcu, gde je pesnik završio osnovnu školu i gimnaziju. Susreti su bili tihi i skoro neprimetni, prolazili su jedno pored drugog u ulici nazvanoj po nemačkom pesniku Aleksandru Lenauu i samo se pogledavali.

To je za RTS otkrila Sanja Đaković, autorka ture „Ljubavna šetnja Beogradom“:

"Onako, u prolazu, samo su se gledali. Ti pogledi, kratki, ali uporni, ubrzo su prerasli u bliskost."

Visoki i pomalo krakati Vasko Popa dopao se Haši, a onda joj je jednog dana prišao i zamolio dozvolu da je pozdravlja. Nakon toga počeli su da se viđaju i razgovaraju, a iz tih susreta nastala je čuvena pesma „Očiju tvojih da nije“.

Tajna prosidbe i harmonija doma

Sećanja na početke ljubavi čuvala je i Haša Popa. Posebno je pamtio trenutak kada je Vasko Popa došao u dom njenog oca, uglednog vršačkog advokata, da zatraži njenu ruku. Tada je kućna pomoćnica, iznenađena, prokomentarisala:

Ju, ta neća valjda naša Hanzi da se uda za ovog šrajbera?! Od čega će oni da živu?"

Ipak, sumnje su nestale. Njihov zajednički život bio je skladan i ispunjen tišinom i međusobnim poštovanjem. Haša je diplomirala arhitekturu i kasnije predavala na Arhitektonskom fakultetu, ali je karijeru stavila u drugi plan kako bi bila uz supruga.

Nisu imali dece, ali jedno drugom bili su ceo svet – bez spoljnog dokazivanja, tiho i postojano. Živeli su u jednosobnom stanu nedaleko od Tašmajdana, danas obeleženom spomen-pločom:

"Vasko Popa, pesnik, u ovoj kući živeo je od 1951. do 1991. godine."

Skroman prostor pretvorili su u dom pun topline, razumevanja i poezije.

Bedela je nad njim dok je umirao

Taj idiličan život trajao je sve do 1991. godine, kada je, usled teže bolesti, Vasko primljen u bolnicu. Haša je sve vreme bila uz supruga. Ni tada se nisu razdvojili.

„Kažu da je, iscrpljena od višednevnog bdenja, Haša popila nekakve lekove za spavanje, lekovi su učinili svoje, ona je zaspala i probudila ju je užurbanost u toj bolničkoj sobi. Naime, medicinske sestre su se užurbale oko kreveta Vaska Pope, a sa druge strane pokušavale i da Hašu izvedu iz te prostorije. I kažu da Haša Popa nikada nije oprostila što nije prisustvovala poslednjim trenucima života svog supruga“, navodi Sanja Đaković.

Nakon Vaskove smrti, Haša je strahovala da, zbog toga što nije zaslužni građanin, neće moći da počiva pored supruga. Ipak, u oktobru 2001. urna sa pepelom žene koju je pesnik nizmerno voleo, položena je u njegovu grobnicu.

Pored groba Vaska Pope posadila je jelku

Nakon smrti Vaska Pope, njegova supruga Jovanka Haša Singer posadila je kraj njegovog groba jelku. Taj nežni gest bio je nastavak njihovog jedinstvenog novogodišnjeg rituala – skromnog, simpatičnog i simboličnog običaja koji su negovali godinama.

U njihovom malom stanu bilo je mesta za sve – nebo, sunce, vrbe i tišinu. Sve to živelo je u pesmama Vaska Pope, a izvor je bio u jednom pogledu – onom koji je pronašao u očima Jovanke Haše Singer.

(Kurir.rs/RTS)