"Pišem bez kalkulacija, gola pred sobom i svetom" Jelena Bačić Alimpić o novom romanu i društvu kojem danas hronično nedostaje empatija

Posle romana "Krojač", koji je osvojio desetine hiljada čitalaca, bestseler autorka Jelena Bačić Alimpićvraća nas u svet porodice Bajer. Njen novi roman "Krojačev sin" donosi snažnu priču o ljubavi, gubitku, tajnama i praštanju, ali i otvara brojna pitanja o empatiji, društvu i trajnim vrednostima, o kojima autorka otvoreno govori u ovom razgovoru. U središtu romana "Krojačev sin" nalaze se Olgica i Jakob Bajer, sestra i brat koje su godine ćutanja, krivica i porodične tajne razdvojile. Kad se ponovo sretnu, u senci predivnog vrta počinju da otkrivaju istinu o svojim životima. Kroz Olgičinu ispovest o putu od napuštanja porodičnog doma na 18. rođendan, pa sve do Jerusalima, i Jakobovo suočavanje s neočekivanom porodičnom prošlošću, autorka ispisuje stranice o tajnama koje bole i ljubavi koja odoleva vremenu. Ovo je priča o hrabrosti da se započne iznova i snažna potvrda da za sreću, pomirenje i istinu nikad nije kasno.

- I jedno i drugo. Teško mi je bilo najpre da iznenadim sebe a potom i čitaoce jer sam želela da učenik nadmaši učitelja, i mislim da sam u tome uspela. "Krojačev sin" je malo dublja, drugačija, slojevitija i emotivnija knjiga od "Krojača", koji je sjajan. Ono što mogu da otkrijem jeste da je ovo moj prvi roman koji zaista ima srećan kraj.

Koliko je bilo emotivno zahtevno, a koliko oslobađajuće, vratiti se likovima Olgice i Jakoba i ponovo uroniti u njihov svet prepun tajni i osećaja krivice?

- Vi kao da ste moj lični psihoterapeut. Bilo je u početku oslobađajuće a zatim nesagledivo teško jer mi je dok sam bila blizu kraja romana umrla majka. To se jednostavno rečima ne može opisati. Ipak, uspela sam, zbog nje i za nju.

Deo fotografija iz podoričnog albuma

Često pišete o vremenima kada je čovek mogao da izgubi sve, osim sposobnosti da voli, pamti i oprosti. Da li mislite da savremeni čitaoci u vašim romanima zapravo traže beg i lek za površnost današnjice?

- Verujem da je to istina jer onda moje pisanje ima svrhu. Moja je želja da uživaju u čitanju, mnogi od njih se pronalaze u mojim knjigama, mnogima čak pomognu i traže beg. Čitanje je kao putovanje i otkrivanje onoga što možda nismo znali. I definitivno jeste lek za površnost sadašnjice.

Zašto smo postali površni?

- Vreme koje nas melje, otuđeni odnosi u društvu i našem ličnom okruženju, sve je to doprinelo da, nažalost, postanemo površni.

Da li nas čeka i novi nastavak?

- Neće biti novog nastavka, ali bih volela da ova knjiga čitaocima osim ogromne ljubavi pruži nadu i utehu, kao i veru da zaista ništa nije nemoguće ako jako volimo i želimo.

Ekranizovana su čak vaša dva romana. Kako je izgledao trenutak kad ste prvi put videli svoje junake na ekranu? Da li ste zadovoljni serijom "Ringišpil"? Stigla je za nju nagrada na Zlatiboru.

- Za neke likove mislim da su savršeno odabrani za određenu ulogu, a za neke ne. Mislim da kad pisac vidi ekranizaciju svog romana, uvek će mu nešto smetati. Ipak, s našim budžetom i uslovima u kojima su glumci i cela filmska ekipa radili, serija je odlična. Veliko hvala Nataši Drakulić!

Publika s nestrpljenjem iščekuje seriju "Kazna za greh". Serija obuhvata čak četiri epohe i vrlo kompleksne narativne linije. Koliko je za pisca izazovno i teško prepustiti svoje delo scenaristi (Nataša Drakulić) i reditelju? Da li ste strepeli od toga kako će vaša emocija biti preneta na male ekrane?

- Nažalost, nisam bila stalno prisutna kao kad se snimao "Ringišpil", videla sam samo fragmente. Nataša Drakulić se ovde potpisuje i kao scenografkinja i dramaturškinja (namerno ne koristim novi pravopis, nervira me...). I danas se brinem, ali ne mnogo, jer sam adaptaciju poverila Nataši, koja je odlična u svom poslu, ako ne i najbolja. Upravo zbog tog poverenja se ne bojim i jedva čekam da u septembru počne emitovanje TV serije zasnovane na mojoj trilogiji "Kazna za greh".

Prelazak iz novinarstva u književnost doneo vam je lični mir, ali niste prestali da posmatrate svet oko sebe. Kako iz današnje perspektive vidite stanje u našem društvu, da li nam hronično nedostaje empatija, koju toliko ističete u knjigama?

- Da, lepo ste to primetili, zato pišem bez kalkulacija, gola pred sobom i svetom; mislim pre svega o svojoj duši, ali i o sebi u celini. Moje knjige su takve jer verujem da nam, posebno poslednjih godina, nedostaje emocija i empatija.
Živimo u eri brzih informacija i instant rešenja, dok se vaši romani bave trajnim vrednostima, dugogodišnjim patnjama i iščekivanjima. Da li se plašite da nove generacije gube strpljenje za prave, duboke emocije i međuljudske odnose?
- Mislim da nas je digitalizovano vreme u kom živimo učinilo takvima, a kad su u pitanju tinejdžeri - gde je to nekako najtransparentnije - roditelji svakako igraju veliku, ako ne i najvažniju ulogu. Znate kako, ja sam svoju decu odgajala onako kako su mene i mog brata odgajali moji pokojni roditelji, i oni su stasali u ostvarene mlade ljude, pune empatije i odgovornosti prema sebi i drugima. Iskreno se nadam da će mlade majke i očevi mnogo više pažnje posvetiti svojoj deci, igrati se s njima u parkovima, voditi ih na izlete, čitati im pre spavanja i, što je najvažnije, učiti ih u tom ranom dobu da su im knjige prijatelji. Najlakše je detetu od dve ili tri godine dati tablet ili mobilni telefon samo da biste ga smirili. Takvi roditelji se ozbiljno varaju, a o stanju u našem društvu ne bih ni htela da pričam. Kao što je moj sugrađanin, koji će zauvek biti zapisan među zvezdama i živeti u našim srcima, Đole Balašević davno i lepo rekao: "Sve je otišlo u Honduras."

Uloga žene u vašim romanima često je obeležena istorijskom patnjom, ali i neverovatnom snagom i žrtvom. Gde vidite snagu žene u današnjoj Srbiji i u čemu se ogleda njena najveća borba u 21. veku?

- Najveća borba žena u 21. veku je da jasno i glasno kažu "ne", da kažu šta misle, da žive bez straha. Čini mi se, međutim, da je samo mali broj žena takav. Veoma je važno da se oslobode straha, da žive po svojim standardima, pošteno i, naravno, po zakonu, ali da imaju slobodu da žive bez straha.

Kada biste danas mogli da se vratite 15 godina u prošlost, u vreme kad ste tek objavili "Ringišpil", i posavetujete tadašnju Jelenu uoči svih profesionalnih i životnih oluja, šta biste joj rekli?

- Rekla bih joj: "Svaka čast, gospođo!"

U knjigama ste junake proveli kroz ratove, gubitke i stradanja do konačnog mira. Gde ste vi pronašli svoju oazu mira?

- Putovanje, stalno čitanje i otkrivanje novih horizonata u svakom smislu moja su oaza mira.

Moji su iz Sombora zato ga i volim

Sreli smo se u Somboru na Pozorišnom maratonu. Šta vas veže za ovaj grad?

- Mnogo volim Sombor sa njegovim raskošnim platanima. Moj pokojni otac je rođen "u tem Somboru", a mama odmah blizu, u mestu Riđica, pa su došli u Novi Sad, gde smo se brat i ja rodili.

Da li ste pogledali njihov veliki hit "Semper idem"?

- Nisam gledala, ali ću to učiniti prvom prilikom.

 Bonus video: Ispovest Jelene Bačić Alimpić