"Ljudi su najranjiviji kad se smeju" Olivija Vajld o rečenici koju nikad nije zaboravila i nadi da će njen novi film podstaći publiku na iskrene razgovore

Holivudska zvezda Olivija Vajld u centru je pažnje jer ne samo da igra u novom filmu "Poziv", koji je u domaće bioskope u distribuciji BLITZ filma stigao 2 jula, već ga je i režirala. U središtu priče su supružnici Anđela, koju igra Olivija, i Džo, kog tumači Set Rogen, a čiji je brak na ozbiljnoj prekretnici.

Kako je došlo do toga da režirate "Poziv"?

- Pomislila sam da je u ovom trenutku mog života upravo ovo razgovor koji želim da vodim kroz film - mislim da je upravo to ono što vas navodi da režirate neki projekat. Ponovo sam pogledala "Sentimental" i nekoliko puta pažljivo pročitala scenario Vila Mekormaka i Rašide Džouns. Zatekla sam sebe kako se borim s temama originalnog filma kao da sam u vezi s njim. Postao je neka vrsta intenzivne opsesije koja mi je došla baš u trenutku kada sam shvatila da kroz sopstveni rad imam mnogo toga da kažem.

Šta vas je najviše zanimalo u filmu?

- Međuljudski odnosi i pričanje priča o odnosima. Ovaj film mi je pružio priliku da se zapitam, ako me upravo dinamika odnosa najviše zanima, šta ako snimim film u kom ne postoji ništa drugo osim toga.

Kako ste odabrali glumačku ekipu?

- Nisam želela da grčevito kontrolišem film i onda biram glumce koji će se uklopiti u moje zamisli. Želela sam glumačku ekipu koja će mi pokazati kakav ovaj film zapravo jeste. Poenta je bila pronaći ljude koje će taj proces zanimati jednako kao i mene. Bilo je uzbudljivo okupiti grupu ljudi koja će sve to oživeti.

Vašeg partnera u filmu glumi Set Rogen. Da li je bio pravi izbor?

- Set ima izuzetnu sposobnost da i najapsurdnije komične situacije učini potpuno iskrenim. Kao da s publikom ima prećutni dogovor da će je uvek poštovati i da nikada neće potceniti njenu inteligenciju. On je neka vrsta naučnika za komediju, koji istovremeno ima veoma duboku ličnu i emotivnu vezu s publikom. Želela sam da likom Džoa, kog igra Set, najpre nasmejemo gledaoce, a zatim da ih pogodimo iskrenim emocijama.

A Edvard Norton?

- Edvard je odmah doneo veoma slojevito tumačenje tog lika. Houku je dao dirljivu i veoma sofisticiranu životnu priču. Za tako nešto potrebni su ogromna inteligencija i veliko samopouzdanje.

Šta je presudilo da drugu žensku ulogu dobije Penelope Kruz?

- Penelope poseduje neverovatnu unutrašnju snagu, a istovremeno je jedna od najtoplijih i najempatičnijih osoba koje možete upoznati. Ima tu elegantnu, gracioznu snagu koja je ovom liku bila neophodna.

Kako ste prihvatili ulogu Anđele?

- Nikada ne bih pomislila da mogu da igram Anđelu uz ovakvu glumačku postavu. Nisam verovala da sam dorasla tome. Zapravo me je Edvard, kao glumac i reditelj, ohrabrio i dao mi samopouzdanje da to uradim. Mnogo mi je značilo što sam dobila priliku da igram ženu svojih godina koja se suočava sa svim složenostima ove životne faze. Bila je to prilika da prihvatim sve ono što je u tom osećaju istovremeno lepo i nesavršeno. Zahvaljujući Anđeli, osećala sam se veoma oslobođeno i razvila sam ogromnu ljubav prema tom liku.

Pred snimanje ste prošli kroz intenzivne kreativne radionice i probe sa čuvenom američkom komičarkom Lusil Bol.

- Duboko verujem da je Lusil Bol bila i na snimanju sa nama i da je brinula o nama.

Zanimljivo je da je kao stručni konsultant za partnerske odnose tokom pripreme i pisanja scenarija angažovana svetski poznata belgijska psihoterapeutkinja Ester Perel.

- Divim se empatiji koju Ester unosi u razgovore o partnerskim odnosima i obožavam njen fokus na ličnoj odgovornosti za sopstvenu sreću - na ideji da svako od nas ima moć delovanja unutar veze. Ona je za ovaj film bila mnogo više od konsultantkinje. Bila je pravo proročište.

Zašto ste birali da se film snima analognom tehnologijom?

- Onog trenutka kada se filmska traka pokrene i kamera počne da snima, stvara se neka vrsta čarolije. Mislim da to veoma utiče na glumce. Kao da im daje dozvolu da uđu u stanje transa koje je neophodno kako bi izmišljeni likovi zaista oživeli. To je gotovo poput hipnoze - odjednom više nismo u istoj stvarnosti. Istovremeno, rad na filmskoj traci od cele ekipe zahteva mnogo veću profesionalnost i efikasnost. Filmska traka je ograničen resurs namenjen tome da zabeleži ono što se događa upravo u tom trenutku. Zbog toga svi ostaju potpuno fokusirani. Ona omogućava da gledalac uđe u neku drugačiju stvarnost, koja deluje ne samo lepše već i odvojeno od neposrednog realizma digitalne slike. Snimanje na filmu stvara određenu distancu od stvarnosti i upravo zbog toga ostavlja više prostora za maštu.

Scenografkinja Džejd Hili je osmislila i dizajnirala stan u San Francisku u kom se odvija cela radnja. Da li vam je prijao taj prostor?

- Upravo ta suptilnost čini da sve deluje toliko stvarno - teksture, boje... Džejd je izuzetna pripovedačica i znala sam da će ona i direktor fotografije Adam Njuport-Bera zajedno stvoriti nešto vizuelno zaista spektakularno. Gotovo opsesivno su počeli da istražuju zelenu boju - kako izgleda i kakav osećaj stvara kada se različite nijanse zelene nalaze na različitim zidovima.

Pamtite li kako je izgledalo kada ste prvi put kročili na set?

- Bilo je neverovatno jer su se svi istog trenutka osetili kao kod kuće čim su počeli da se kreću kroz prostor i dodiruju stvari. Penelope posebno ima neverovatnu sposobnost da prostor oko sebe uključi u svoju glumu - bilo da uzima neki predmet, seda na stolicu na određeni način ili dodiruje zidove. Zbog načina na koji postoji u tom prostoru, on odmah deluje mnogo stvarnije.

Šta biste želeli da publika ponese iz filma?

- Fibi Voler-Bridž mi je jednom rekla da ljudi nikada nisu ranjiviji nego kada se smeju i tu rečenicu nikada nisam zaboravila. Nadam se da će "Poziv" podstaći razgovore o izborima koje pravimo u životu i o tome koliko zaista imamo uticaja na sopstvene živote. Ali isto tako se nadam da će se ljudi iskreno smejati. Želela sam da publici pružim iskustvo zajedničkog smeha i neočekivanih razgovora posle projekcije o svemu što su doživeli gledajući film.

(Kurir.rs / TV Ekran)