"U lavirintima sopstvenog uma, ljudi vide iskrivljene verzije onoga što se dogodilo i osoba koje su sami" Nikola Popević o filmu "Backrooms: Bez izlaza"
Ovde je već bilo reči o tome kako su u poslednjih godinu dana veliki uspeh u bioskopima postigli filmovi čiji su autori jutjuberi. Film "Backrooms: Bez izlaza" svoj začetak ima na zloglasnom "4chan" forumu kad anonimni autor okači neobičnu fotografiju širokog prostora sačinjenog od nekoliko "soba" sa dve strane oivičenih pregradnim zidovima. Dodatni efekat imali su bolesno žućkasti zidovi i neonska svetlost odozgo.
Autor je zadao ljudima da kače fotografije mesta koje izazivaju osećaj kao da nešto nije u redu s njima. Te prazne polusobe, ispostaviće se, bile su deo renovirane prodavnice nameštaja. Kada se kaže da fotografija predstavlja prodavnicu nameštaja, onda ona ima smisla. Poput onih prostorija u "Ikei" sređenih poput spavaćih soba ili trpezarija. Međutim, kada se uklone predmeti koje te prostorije definišu, kada se ukloni nameštaj, preostali prazan prostor naprosto izgleda čudno.
Možda ste se nekada našli u bezličnom prostoru koji je trenutno bez namene. Možda ste hodali praznim kancelarijama neke propale firme, na primer. Sobe koje nisu predviđene za život već da imaju neku namenu, bezlične i prazne, sa možda kojim komadom zaboravljenog nameštaja, ponekim prašnjavim stolom ili prevrnutom stolicom. Nešto je od prethodnog života tu ostalo, ali sam prostor ne može se čak ni opisati kao nešto "zamrznuto u vremenu", jer je većinom ispražnjen.
Lutajući takvim prostorom, čoveka može obuzeti neprijatan utisak, možda u toj opštoj praznini i tišini (ako izuzmemo tupo brujanje neonskog svetla) čak pomisli da bi se mogao izgubiti. Sve je jednolično, liči jedno na drugo, nekoliko skretanja duž praznih hodnika i pitaj boga gde ste. Možda čak padne na pamet koliko bi jezivo bilo da se još neko, nepoznat, kreće tim prostorom.
"Backrooms: Bez izlaza" svoje korene ima i u kratkim filmovima na Jutjubu. Osnove onoga što će kasnije postati film zadate su baš u gorepomenutom - ogroman uglavnom prazan prostor, nameštaj povremeno razbacan okolo ili naređan na gomilu kao da ga je NEKO namerno tako ostavio, zidovi su žućkasti, a sve je obasjano neonom. Prozora nema. Neke svetiljke ne rade ili trepere.
A onda je tu još začudnosti - neobičan raspored pregradnih zidova, suženi hodnici koji vode do neobično malih vrata postavljenih na nepraktičnim mestima, predmeti dopola stopljeni sa podom i zidovima. Sve ostavlja utisak prostora koji je sav počeo da se raspada, ali ne od starosti, već usled neke sile koja mu je poremetila same dimenzije.
U filmu, vlasnik prodavnice nameštaja otkriva da mu je račun za struju neobično visok, da energija odlazi na nešto što on ne uspeva da nađe. A onda se ispostavlja da se iza jednog od zidova nalazi goreopisani prostor. Nije jasno otkud on tu, šta je to zapravo, a što dublje zalazi u njega opsesivno praveći mape, tako je prostor sve nelogičniji, iskrivljeniji, teži za praćenje i snalaženje. I da, nešto se njime kreće, nešto tu postoji, zaboravljeno i izvitopereno.
Posetilac tog mesta vuče sa sobom traumu. U istoj situaciji je i njegova psihološkinja koja, tražeći ga, i sama zaluta u taj svet iza zidova stvarnosti. "Backrooms" gledaocu ne objašnjava šta je taj prostor zaista. Deluje da je metafora za zaborav i potisnuta sećanja - u lavirintima sopstvenog uma, ljudi vide iskrivljene verzije onoga što se dogodilo i osoba koje su sami.
Tumačenja može biti mnogo, tim više što postoje nagoveštaji da taj svet iza zidova nije nepromenljiv - ne samo što se opire svakoj logici prostora, i sam prostor se menja, ono malo sadržaja u njemu se pomera, možda čak zavisi i od toga ko u njega ulazi. Zanimljiv koncept, svakako, koji istražuje nas kao sasvim nove ljude, čiji strahovi nisu samo oni nasleđeni od naših predaka (od strašnih bića, mraka, životinja, drugih ljudi itd.) već i oni stečeni u urbanom okruženju.
