"Zidine Troje su vidno netaknute, vojske su malobrojne, brodova ima svega nekoliko" Nikola Popević o "Odiseji" Kristofera Nolana i tome da li je film precenjen
Ako je bilo neke nedoumice u vezi s time da li će "Odiseja" uspeti ili propasti na bioskopskim blagajnama, ona sada više ne postoji. U trenutku pisanja ovog teksta, ukupna zarada bliži se milijardi dolara i sve su prognoze da će je i premašiti.
Dakle, sva ona negativna halabuka dizana na osnovu trejlera, izbora glumaca i njihovih izjava nije izazvala iste efekte kao u slučaju "Snežane", koja je neslavno prošla. Fenomen "Odiseje" teško je sagledati bez priznanja da je Kristofer Nolan režiser sposoban da privuče publiku samo na osnovu svog imena i da je ovim dokazao da je Spilberg svog vremena.
A sad malo ja. Ne mogu reći da sam usamljen u stavu da je "Odiseja" veoma precenjen film i da je odraz jednog vremena u kome je sve češće zanimljivije sve oko nekog dela nego samo to delo. Prvo da raščistimo jedno - pitanje izbora glumaca. Jeste, lepa Jelena Trojanska je crnkinja, a Lupita Njongo meni ne izgleda kao neko zbog koga bi se "pokrenulo hiljadu brodova".
Jeste, film nudi i jedno geopolitičko objašnjenje, ali da se držimo teme. Nije tu samo Lupita. Mnoge scene, a naročito gozbe, što one s proscima kod Penelope ili na svadbi Menelajeve ćerke, deluju kao da su snimane u nekoj bizarnoj kafani u belačkom kvartu Njujorka, pa se tu nađe i pokoji crnac ili Azijat. Dajte, ljudi. Opravdanje "sve je to samo mit, pa može kako god" samo je to - opravdanje.
Verovatno da bi se štriklirale neke kućice za dodelu Oskara, neke kvote su morale biti ispunjene, a kako to na kraju izgleda, ko ga šiša. Dakle, gledamo film snimljen s namerom, a ne umetničko delo organski PROŽETO jednim od najvećih epova ikad spevanih. I ne, ne može "kako god", jer "Odiseja" je, i pored toga što se u njoj pojavljuju i bogovi i čudovišta i magije, vezana za jednu kulturu, specifično mesto u prostoru i vremenu i ovakvim modernim lelujanjima tu mesta nema.
Mel Gibson je snimio "Stradanje Isusovo" i "Apokalipto" na mrtvim jezicima, s do sitnih detalja rekonstruisanim civilizacijama. Zato je gledanje tih filmova iznova i iznova fascinantan doživljaj, a sumnjam da će "Odiseja" dostići takav kultni status.
Uopšte uzev, "Odiseja" ima problem s glumcima. Odisej nije Odisej, to je Met Dejmon koji glumi Odiseja. Povrh toga, ni u jednom trenutku nisam poverovao da je taj čovek deset godina proveo u ratu, a isto važi i za njegove vojnike. Više je tu saradnika na filmu otaljalo posao - ne samo što su ljudi, oprema i oružje skoro netaknuti decenijom opsade nego i plaža s koje se povlače ostavljajući trojanskog konja ne bi bila onako čista sve i da su se oko čistoće trudili.
Zidine Troje su vidno netaknute. Vojske su malobrojne, brodova ima svega nekoliko, Odisej plovi sa tri, a po epu ih ima 12 sa 600 vojnika na njima. I pored solidnog budžeta, sve je nekako malo, ne ostavlja utisak grandiozne borbe i potonjeg decenijskog lutanja.
U "Odiseji" se događaji nižu u scenama bolno različite zanimljivosti. Neki delovi su naprosto dosadni, pogotovo paralelna radnja s proscima i Penelopom, neki zbrzani, a neprestano postoji problem s doživljajem vremena. Potrebno je u dijalogu naglasiti koliko je vremena Odisej proveo s Kalipsom, dok natezanje s kiklopom Polifemom traje nejasno kratko.
I evo, kako se približavam kraju teksta, shvatam da mogu napisati još ovoliko pokuda i malo šta pohvaliti. Iako ne cenim previše Nolanovo stvaralaštvo, očekivanja su mi bila podignuta jer su nakon prvih histerija počele da stižu i brojne pozitivne ocene. Ali opet sam se osećao nekako razočarano i uskraćeno. Neumitno mi misli skreću ka raznim filmskim spektaklima, a ova "Odiseja" im nije ni prineti. Dođavola, "Troja" mi je pošteniji film, a onomad sam na nju samo slegao ramenima...
