Scenarista Stefan Bošković: "Stavio sam tačku na priču o Džeju, a "Crna truba" je moja dosad najličnija priča"

- Nisam pokušavao da pronađem jednu temu koja bi ih povezala, više me zanimalo da program pokaže koliko televizijska serija danas može biti različita forma. Imamo istorijsku priču, porodične i generacijske odnose, savremeni život, ali i priču poput "Trezora", koja preko naizgled malog čoveka govori o mnogo većem sistemu, ali ima tu i mnogo većih komplikacija.

Glavni kriterijum mi je bio da svaka od tih serija ima svoj svet i razlog zbog kojeg je napravljena, a ne samo potreba da se proizvede sadržaj. I važno mi je bilo da program ne bude samo projekcija. Ideja je da dovedemo autore i producente, da razgovaramo o tome kako serije nastaju i da Herceg Novi tih nekoliko dana bude prostor za ljude koji ih stvaraju.

Serije danas često imaju veliki kulturni uticaj. Kako ste vodili računa da lični autorski ukus ne prevagne prilikom izbora serija?

- Rekao bih pre da serije danas imaju drugačiji kulturni uticaj od filmova, ne nužno veći. Film i dalje ima svoju snažnu koncentraciju, umetničku, simboličku snagu, dok serija utiče na publiku na drugi način. Serije ulaze u svakodnevicu, dostupnije su preko malih ekrana i provodimo mnogo više vremena s tim likovima. Film vas uvede u jedan svet na dva sata, a serija ima mogućnost da taj svet gradi nedeljama ili godinama. Zbog toga likovi iz serija, jezik, muzika, pa čak i određeni obrasci ponašanja lakše postaju deo svakodnevne kulture.
Što se tiče ličnog ukusa, nisam pokušavao da ga isključim. Mislim da je upravo zbog toga selektor važan. Selektor se bira i zbog svog ukusa, iskustva, senzibiliteta, procene, odnosno zbog vizije koju može da ponudi programu. Problem je ako je taj ukus zatvoren i samodovoljan. Ali ako potpuno uklonimo lični autorski kriterijum i pokušamo da napravimo neku navodno objektivnu selekciju, onda nam selektor praktično nije potreban. Takvu selekciju danas može da napravi i algoritam.

U selekciji je i "Trezor", čiji ste koscenarista. Koliko je nezahvalno biti istovremeno autor jednog dela i selektor programa u kojem se ono prikazuje? Kako je došlo do saradnje s kolegama iz Slovenije? Šta vas je privuklo toj priči o "malom čoveku", uhvaćenom u mehanizme moći?

- Nije uopšte nezahvalno, pre svega zato što ovo nije takmičarska selekcija, već program revijalnog karaktera. Ovaj program služi da ljudi ekskluzivno pogledaju prvu epizodu serije i da porazgovaraju sa autorima. Da je reč o takmičenju, onda bi takav program bio nemoguć.
Što se tiče "Trezora", kolege iz Slovenije i Hrvatske su me angažovali oko ideje i scenarija koje su već razvijali. Shvatili smo da bi bilo najbolje da postojeću postavku prilično radikalno prekrojimo i praktično iznova pronađemo način na koji ćemo da razvijemo priču. To je bila verovatno jedna od najintenzivnijih i najprofesionalnijih saradnji koje sam do sada imao u radu na serijama. Posebno je važno jer smo radili u veoma uskom vremenskom okviru. Termin početka snimanja je već bio određen i nije mogao da se pomera, tako da nije postojala scenaristička utopija i još nekoliko meseci da se nešto popravlja. Ja u tim uslovima, ispostavlja se, radim u punom pogonu. Možda je i to bio jedan od razloga zbog kojih su me pozvali. Kratki rokovi su mi gotovo prirodno stanje u pisanju. Na kraju se ispostavilo da smo baš u tim okolnostima veoma dobro funkcionisali.

Kao scenarista, da li pišete drugačije kad znate da radite seriju, u odnosu na film ili roman?

- Naravno, pre svega je drugačija dinamika posla. Kod serije se stvari uglavnom odvijaju mnogo brže, rokovi su kraći, često se donosi mnogo više odluka koje određuju pravac u kojem će se priča razvijati. Kod filma je proces drugačiji i reditelj, prirodno, ima autorsku kontrolu nad konačnim delom. Roman je potpuno druga stvar, tu ste sami s tekstom i odgovorni praktično za sve.

Kadrovi iz filma i serije "Nedelja"

Šira publika u Srbiji vas je upoznala kroz film i seriju "Nedelja". Koliki je bio pritisak i odgovornost oživeti jednu takvu urbanu legendu, a pri tome izbeći patetiku i stereotipe?

- "Nedelja" je period u koji uvek uronim s nekom nostalgijom, posebno dok smo ga pripremali. Pritisak je svakako postojao, i odgovornost je bila velika, jer Džej je ostavio ogroman trag i veliki broj ljudi vezuje sopstvene uspomene i emocije za njega i njegovu muziku. Mnogo ljudi je bilo uključeno u taj projekat i svako je na neki način nosio deo odgovornosti. Izabrali smo baš tu liniju života i trudio sam se da je ispričam što poštenije, bez potrebe da pravim nešto veće od života. Mislim da je njegova priča sama po sebi bila dovoljno velika i da je zasluživala ekranizaciju, pogotovo onaj deo njegovog života koji je ostao neotkriven.

Da li pišete i nastavak te priče?

- Kada smo postavljali film, intenzivno smo razmišljali o nastavku. Ali "Nedelja" je bila veoma komplikovan proces kroz koji se mnogo ljudi promenilo, svako je u jednom trenutku poželeo više, ali to je svakako prirodan proces manje-više svakog kompleksnijeg projekta. Tokom "Nedelje" sam upoznao mnogo ljudi, stekao i nova prijateljstva, i zaista ga pamtim kao najuzbudljiviji i najodgovorniji projekat do sada, ali tada sam stavio i tačku i odlučio da ne bih radio nastavak.

Uskoro ćemo gledati vaš novi film "Crna truba", na kojem ste potpisani kao scenarista, ali i kao koproducent i glumac. Kako ste balansirali između te tri potpuno različite uloge?

- "Crna truba" mi je veoma ličan projekat, možda i više nego neki drugi filmovi na kojima sam radio. "Mjesto rođenja", moj poslednji roman, bavi se istom pričom, pa su roman i film jedno vreme praktično nastajali paralelno. Zbog toga sam od samog početka bio uključen mnogo šire nego samo kao scenarista, bavio sam se filmom na različitim nivoima, od kreativnih do organizacionih i produkcionih stvari. Važno mi je da kod projekta koji mi je toliko blizak ne ostanem samo unutar scenarija. Gluma je tu najnebitniji deo moje trostruke uloge. Pojavljujem se u maloj ulozi ministra, što je bila interna odluka reditelja i svojevrsna igra s mojim romanom "Ministar". Više je to mala autorska i interna šala.

Glavni junak "Crne trube" je pisac Maksim, koji se vraća u zavičaj. S obzirom na vašu poziciju poznatog pisca u Crnoj Gori i regionu, koliko ste se poigravali s tom premisom? Šta su vam nakon gledanja ove priče rekli vaši najbliži?

- Na neki način to jeste moja priča i tako je zapravo i nastala, iz odnosa s mojim bratom i jednog razgovora koji smo vodili nekoliko godina ranije. Zbog toga su roman "Mjesto rođenja" i scenario za film jedno vreme nastajali paralelno i stalno uticali jedan na drugi.
Maksim, kojeg igra Momčilo Otašević, svakako ima sličnosti sa mnom, pre svega fizičke. Rekao bih i da igra neku varijaciju mene, naravno, izmeštenu i smeštenu u potpuno drugačije okolnosti. Ljudi koji su do sada videli film i koji me dobro poznaju, čini mi se, vrlo lako prepoznaju te stvari. Ali publika tek treba da ga vidi, još nismo imali ni crnogorsku premijeru, tako da me zanima kako će ga doživeti ljudi koji ne znaju ove stvari.

Kada ćemo film videti u Beogradu? Dolazite li s novim filmom na Fest?

- U Srbiju svakako dolazimo vrlo brzo. Dobili smo pozive s nekoliko festivala, ali ne bih smeo da najavljujem bilo šta pre nego što festivali objave svoje programe. Srpski koproducent filma "Pelicula" zadužen je i za distribuciju filma u Srbiji, tako da ćemo uskoro znati preciznije gde i kad će ga publika videti. Za sada mogu samo da kažem da se vrlo brzo vidimo u Srbiji.

Dobra serija mora da ima svoj svet i da nudi iznenađenja

Šta danas razlikuje prosečnu od zaista dobre televizijske serije?

- Za mene pre svega osećaj da serija ima svoj svet, vrlo specifičan svet, koji nismo dosad imali priliku da vidimo. Zatim likovi i dobro pisanje. Premisa može da dovede do kraja prve epizode, ali s likovima ostajemo. Dobra serija mora da ima dovoljno prostora da se konstantno menja i pravi iznenađenja. Problem je kad potroši sopstvenu ideju prerano. Pre svega mora da postoji osećaj da autori tačno znaju zašto pričaju baš tu priču.

 Bonus video: Ko je bolja vladarka od Hurem