Savet najobrazovanije Srpkinje 19. veka je danas aktuelniji više nego ikad: Milica Stojadinović Srpkinja je duboko verovala samo u jedno

Pisala je poeziju, prevodila, sakupljala narodno stvaralaštvo i obrazovala se, a njen književni talenat prepoznali su neki od najvećih ljudi tog vremena. Vuk Stefanović Karadžić nazivao ju je „moja šćer iz Fruške“, bila je bliska sa knezom Mihailom Obrenovićem, dok je poznato i divljenje Petra II Petrovića Njegoša njenom talentu.

Ipak, poštovanje koje je uživala među vodećim intelektualcima nije značilo da je sredina u kojoj je živela lako prihvatala ženu koja želi da čita, piše i javno iznosi svoje stavove.

Upravo o toj borbi Milica je ostavila jedno od najupečatljivijih svedočanstava u svom dnevniku „U Fruškoj gori 1854“, delu koje je kasnije objavljeno u tri knjige.

„Kud ću ja s mojom glavom, s mojim duhom i srcem?“

Milica je zapisala kako su joj prijatelji savetovali da ostavi knjige jer se o njoj zbog toga loše govori.

Njena reakcija otkriva koliko je bila svesna položaja žene koja se usudila da izađe iz društveno nametnutih okvira:

– Naš svet ima tako niske pojmove o opredeljenju ženskom, da me čisto strava hvata, pitajući se: Kud ću ja s mojom glavom, s mojim duhom i srcem? – zapisala je.

Prenela je potom i upozorenje koje je dobijala:

– Moliše prijatelji svetom da ostavim knjige: „Loše se o vama govori, znate da nema dana a da se zbog vas ne posvađamo, i ako se toga ne ostavite, bićete nesrećna devojka!“

Poruka je bila jasna – književnost je mogla da je košta društvenog ugleda, pa čak i mogućnosti da zasnuje porodicu.

Akademska istraživanja njenog stvaralaštva upravo dnevnik „U Fruškoj gori“ izdvajaju kao mesto na kojem posebno dolazi do izražaja svest o nezavidnom i izuzetnom položaju žene-pisca u patrijarhalnom društvu 19. veka.

„Fali mi to što nemam novca?“

Ljudi iz njenog okruženja ukazivali su joj i na primer Anke Obrenović, koja je mogla da piše jer je pripadala bogatoj i uglednoj porodici.

Milica je na to odgovorila ironijom.

– Dakle, fali mi to što nemam novca? Eh, šta ću kad nemam? Verujem da bih, kada bih bila bogata, mogla slobodno da imam i jednu dasku manje u glavi, a opet bi mi se svet klanjao – zapisala je.

Ali najvažniji deo njenog odgovora tek je usledio.

Milica se više nije branila samo kao žena koja voli književnost. Govorila je o tome šta obrazovanje znači za čitavo društvo.

„Prvo određenje čoveka jeste da je – obrazovan“

Njene reči napisane pre više od vek i po danas su možda i najzanimljiviji deo dnevnika.

– Prvo određenje čoveka jeste da je – obrazovan. Čovek bez obrazovanja nije čovek, jer čovek to postaje tek vaspitanjem.

Za Milicu pitanje obrazovanja žena nije bilo pitanje mode niti lične ambicije, već uslov napretka čitavog naroda.

– Majka mora biti obrazovana, jer je njen uticaj na decu prvi, a njen poziv veliki i sveti. I dok ne budemo uzimali obrazovane Srpkinje, ni srpski rod neće biti obrazovan, već će, posmatrajući ga s tog stanovišta, zaostajati za srećnijim evropskim narodima čitav jedan vek – zapisala je.

Potom je postavila pitanje koje možda najbolje opisuje čitavu njenu životnu borbu:

– Kakav je to greh što ja knjigu ljubim? Šta li mi pogubno može ta naklonost doneti?

Milica nije razumela zašto bi vreme provedeno uz knjigu bilo problematičnije od života koji se od mlade žene tada očekivao.

– Bolje što je, kad je nedelja i svetac, provedem vreme u čitanju, nego kome da ispod ruke visim, il’ na prozoru da čekam ko će otkud proći – napisala je.

Imala poruku i za srpske roditelje

Na kraju se direktno obratila roditeljima devojaka.

Njena poruka bila je nedvosmislena – obrazovanje ćerke vrednije je od miraza.

– A, naposletku, čujte me, srpski roditelji! Bolje je da vi vašim kćerima spremite lepo vaspitanije nego novce – poručila je.

Za ženu koja je živela sredinom 19. veka ovakav stav predstavljao je snažan iskorak iz očekivanih društvenih obrazaca.

Milica se, međutim, nije zadržala samo na rečima.

Pisala je od mladosti, objavljivala poeziju, učila strane jezike i sarađivala sa Vukom Karadžićem. RTS navodi i da se smatra prvom ženom reporterom kod Srba, jer je 1862. godine izveštavala o bombardovanju Beograda.

Od „Vrdničke vile“ do teških poslednjih godina

Život žene kojoj su se svojevremeno divili književnici i državnici nije imao srećan završetak.

Izvori o Milici navode da je poslednje godine provela u teškim materijalnim okolnostima u Beogradu, gde je preminula 1878. godine. I oko godine njenog rođenja u literaturi postoje različiti podaci – projekat „Knjiženstvo“ Univerziteta u Beogradu navodi 1828. ili 1830. godinu.

Ali ono što nije ostalo nejasno jeste trag koji je ostavila.

Milica Stojadinović Srpkinja danas se pamti kao jedna od velikih ženskih figura srpske književnosti 19. veka – pesnikinja koja nije pristala da joj neko objasni da je ljubav prema knjigama „pogrešan“ izbor za ženu.

I možda upravo zbog toga njeno pitanje iz 1854. godine i danas ima gotovo provokativnu snagu:

„Kakav je to greh što ja knjigu ljubim?“

(Kurir.rs/SrbijaDanas)

 VIDEO: Mirjana Bobić Mojsilović otvorila dušu: