"Kako će izgledati život u kući kad me ne bude?" Vedrana Rudan sve rasplakala priznanjem "Ne plašim se smrti, žao mi ljudi koji me ne puštaju da odem"

Književnica Vedrana Rudanpreminula je nakon dvogodišnje borbe sa teškom bolešću, a vest o njenoj smrti potresla je čitav region. O svom lečenju i svemu kroz šta je prolazila otvoreno je pisala u svojim kolumnama, ne skrivajući ni teške trenutke, ni psihičke izazove sa kojima se suočavala.

- Je**te, koji davež. Hemo, imuno, zračenja, bolnica, bolnica, bolnica… Pa dođeš kući. Mačke grickaju keksiće, cveće cveta oko kuće, muž u fotelji, na ekranu se neki kreteni bore za neko prvo mesto. Zove me prijateljica i plače. Čekam da se smiri. "Ovo ti nisam nikad rekla, nezamisliv mi je život bez tebe". Ćutim jer nije pristojno stalno ponavljati, želim umreti, želim umreti, a ljudi oko tebe ti prodaju foru kako je sve u mojim rukama samo treba misliti ružičasto. Moj muž skače sa stolice, "naši" će ipak biti prvaci… Kako će izgledati život u kući kad me ne bude? - napisala je Vedrana tada i dodala:

- Šta će se promeniti? Mome će mužu si*ati komad, zdravi komad, peći palačinke, sve će naše zajedničke fotke ležati u konobi… Smejem se glasno. "Konačno", govori muž, "vidiš da hemo ima smisla, bolje si, ozdravićeš". "Da", govorim, "osećam se bolje" i gledam veselo u muža koji ne zna šta ga čeka. A moja deca? Zovu me, posećuju, spremaju mi posebne ručkove, a ja glumim entuzijazam pred jednim detetom koje shvata da glumim. Drugome kukam. Žao mi je ljudi koji me ne puštaju da odem, a onda mi pada na pamet kako bih se ja osećala na njihovom mestu. Ubila bih boga u njima ako bi klonuli. Zadavila bih muža kad bi mi rekao, kad ja umrem na kauču će sediti, zdravi gospodin i ubacivati ti jagode u usta… "Je*ale te jagode", vrisnula bih histerično, "bori se za život, ne planiraj moju budućnost". Zato mu nisam spomenula onu si*atu kuvaricu. Prijateljica me opet zove: "Zamisli, nije zaboravio na godišnjicu, uplatio nam je letovanje na Korčuli…' A onda me zabrinuto pita, "kako si?" Oseća se krivom. Htela bih mojim dragima normalnim glasom reći, ne bojim se, spremna sam, opustite se i vi. Zašto moram cvrkutati, želim živeti, želim živeti želim živeti? Kad ćemo svi mi shvatiti da se smrt dešava i onima koje volimo?" - pisala je Vedrana na svom blogu rudan.info.

Vedrana je tokom bolesti pisala i o deci

- Moji prijatelji, moji zdravi prijatelji pate jer su im deca nepodnošljiva. Hladna, bezosećajna. Žao mi je mojih prijatelja jer nisu slobodni. Meni su moja deca stranci, nepoznati ljudi koji mi idu na živce jednako onako kako i ja idem njima. Kad su bila mala tražila su moj zagrljaj, slinom mi bojala lice, kikotom me zasmejavala. Njihove ručice, njihove nožice naborane poput onih francuskih guma, sve me to dovodilo do emocionalnog orgazma. Danas znam da su moja deca tada bila životinjice koje su morale biti ljupke da bi preživele. Da me nisu grlili, da su pljuvali u mene, da nisu vrištali od sreće kad bih se ukazala na vratima možda bih ih dala u dobre ruke pa neka se onda te ruke je**u s gadnim životinjicama. Želim reći, između moje dece i mene nikad nije bilo ljubavi. Sve je bio goli interes. Ona su me čupkala za kosu i žmirila od užitka jer su njušila da bez mene ne mogu, ja sam svršavala od sreće jer sam mislila da sam se sudarila sa esencijom ljubavi - napisala je tada ona, pa nastavila:

- Koji zaj**. A onda… Vreme leti pa odjednom s druge strane stola vidiš strance koji su k tebi svratili na nedeljni ručak jer misle da moraju biti pristojni. Tvoj muž i ti pokušavate nakon ručka, dok se kava puši, započeti razgovor na bilo koju temu. Pa izgovarate rečenice. Gosti ih ne čuju. Ni sin ni kći ni unuk. Ti ljudi ne govore, oni šalju poruke onima koji su im bitni. Kad popiju kafu izaći će iz mog života s cerekom na ustima i ledom u očima. Otkako imam rak tako mi malo ljudi treba, oni najbliži najmanje. Volim samo muža. On se nije promenio. Žalim što sam rodila, mislila sam da ću roditi večnu ljubav. U nekim godinama nikome od nas pamet nije jača strana. Biologija nas je*e. Meni treba neko čije oči nisu ledene, čije ruke nisu hladne čiji glas nije pun lažne žalosti. I zato, ako mi na ovom pregledu doktor kaže da vidi “neke sene” ali da će biti sve u redu, reći ću mu da isključi tužnu trubu jer ja ni za čim ne žalim. Nikoga nisam izgubila, nisam sama, uz mene je čovek koga volim. Njega će moje metastaze, ako ih bude bilo, zaista ugristi za srce. Za bivše lovce na moje sise pune mleka živo mi se je*e. Rak je odvezao zimu koja mi je okivala srce, neka se moja deca bore sa svojim olujama, ja odavno nisam njihov kapetan. Telefon zvoni. Unuk. Zove nakon tri meseca. Kako si, nona? Ne dižem slušalicu. Ko te je*e, zlato nonino."

Bonus video: