"Mamina beba" i postporođajna depresija: Popević o filmu sa Berlinskog festivala koji stiže na male ekrane
U petak, 21. avgusta, na RTS2 biće nemački film "Mamina beba", premijerno prikazan prošle godine na Berlinskom festivalu, gde je bio nominovan za glavnu nagradu Zlatnog medveda. Reč je o drami koja se dotiče često neshvaćenog i neprepoznatog problema, postporođajne depresije. Na neobičan način (a o tome kasnije u tekstu) film kritikuje i odnos institucija prema porodilji i majci, što dobija naročitu težinu jer je radnja smeštena u Nemačku, državu koja važi za uređenu.
Prečesto uzimamo zdravo za gotovo naš odnos prema detetu, pogotovo kada je malo, tek rođeno. Računamo na sebe i druge da smo spremni za dolazak tog bespomoćnog i zahtevnog bića u naš život, da će se aktivirati instinkti, da će nas neko podučiti ako baš zaškripi, uostalom, svi smo nekako odrasli i ako su naši roditelji mogli, ko smo mi da ne možemo? Stvari, jasno, budu malo teže, naročito s prvim detetom; još uvek dobro pamtim očaj kada se sin prvi put kao beba razboleo. Kasnije je sve išlo s manje drame, a kada je ćerka došla na svet, već smo bili iskusni roditelji. Ali pamtim onaj osećaj neprekidne brige kada je sve to bilo novo, iako je racionalni deo mene govorio da će sve biti u redu, kao što je na kraju sve i bilo.
"Mamina beba" nam predstavlja par sredovečnih ljudi koji ne uspeva da dobije dete, ali posle tretmana u klinici Julija zatrudni. Julija je priznata dirigentkinja, dakle, u startu je poručeno publici da je reč o osobi čiji je posao da drži sve pod kontrolom. Po svoj prilici, posao joj leži jer je i sama takva, a glumačka igra Mari Lojenberger to potcrtava. Takva kakva je, kod gledaoca teško izaziva saosećanje i to je jedna od brojnih zamki koje film postavlja i dovodi u pitanje koliko smo u stanju da razumemo duboke probleme druge osobe, ukoliko ona sama nije u stanju da ih iskaže. Prilikom porođaja dogodi se problem - dete je nakratko izgubilo kiseonik, a kada ga Juliji vrate, u njoj se javlja sumnja da li je to dete uopšte njeno. Verovatno je suština razumevanja Julije kao osobe nagoveštena u jednom vrlo kratkom razgovoru, gde ona svom mužu Georgu ne dozvoljava da je zove mamom jer je "to podseća na njenu majku". Film ostaje nedorečen šta je tačno problem, jer je fokus prebačen s majke na biće koje privlači svu pažnju, a to je beba.
Nižu se strahovi povezani naročito s prvim detetom. Beba tiho diše dok spava. Diše li uopšte? Da li joj je sve u redu sa očima? Čuje li, jer muzika joj ne smeta? Da li je previše sitna, napreduje li? Julija svoje roditeljske strahove meša s tom nekom dubokom ličnom traumom i umesto da se povezuje s bebom, ona upada su sve veću paranoju. Ne samo da dete nije njeno već i da su iza nekakvi eksperimenti i ko zna koje zavere. Okleva da bebi da ime jer ga verovatno onda mora posmatrati kao osobu. Ovako je predmet pažnje, a institucije malo pomažu jer se uvek ide linijom manjeg otpora. Doktor deluje manipulativno i preteće, a patronažna sestra previše pažnje posvećuje detetu i Juliju sprečava da doji, što bi je možda i povezalo s bebom. Socijalna služba sumnja da nešto nije u redu. Georg shvata da je problem u Juliji, ali i sam nesnađen, izlaz vidi u tome da i fizički odvoji bebu od majke, dok se ona nekako ne oporavi. Niko se ni u jednom trenutku ozbiljno ne posveti Juliji samoj; daju joj lekove i računaju da je problem rešen.
"Mamina beba" je snimljena u hladnim tonovima, distancirana od majke. Gledalac tek na racionalnom nivou može razumeti Julijin unutrašnji nemir i prazninu. Posmatrano sa strane, ovaj film je paranoični psihološki triler, možda se stvarno tu događa nešto zloslutno. Ali kada se odbace ljudi koji se ponašaju prema nekim svojim šemama, hladne institucije i lični osećaj da se majka mora vratiti na posao jer ga inače gubi, ostaje samo jedna izgubljena mama. I beba koja će i sama vući traume i jednoga dana imati čudan odnos prema svojoj majci.
