Rediteljka Ljubomira Kostova pred Limenka fest: Stvaranje predstava za decu pruža osećaj velike slobode

Na predstojećem Limenka teatar festu, poznatom po spoju pozorišne umetnosti za decu, ekologije, reciklaže i nezaboravnog druženja, publika u Požarevcu će od 9. do 13. septembra moći da pogleda devet predstava iz šest zemalja - između ostalih i bugarsku predstavu "Dug put do škole". Kroz lutkarstvo, impresivne 3D scenske efekte i originalnu muziku, ova predstava pretvara jedno obično kašnjenje u školu u veliku avanturu između stvarnosti i mašte.

- Još dok sam bila studentkinja, pročitala sam kratku priču o detetu koje na putu do škole neprestano izmišlja najrazličitije prepreke kako bi izbeglo da tamo stigne. Privuklo me je ono vizuelno - odmah sam mogla da zamislim taj sivi, bezbojni grad i način na koji dečja mašta može potpuno da ga transformiše. Tako je za mene sve počelo od same slike: scenografije sa video-mapiranjem koja prikazuje sivi grad, a koji uživo na sceni možemo da pretvorimo u školu u plamenu ili partiju šaha u kojoj crna polja predstavljaju praznine. I naravno, od pitanja kako će lutke oživeti unutar tog sveta. Jednostavno sam videla predstavu u svojoj glavi i znala da možemo da napravimo nešto zaista sjajno.

U sinopsisu se pominju lutkarstvo, impresivni 3D scenski efekti i originalna muzika. Možete li nam reći nešto više o tim elementima i o tome kako ste razvijali vizuelni stil predstave?

- Velika sam ljubiteljka mjuzikla, tako da u svoje predstave uvek pokušavam da unesem muzičke elemente i instrumente. Ovo je zapravo bio prvi projekat kod kojeg sam od prvog dana tačno znala šta želim - od redosleda scena do elemenata. Čak sam i napravila Eksel tabelu sa svim sektorima i čitavom predstavom, red po red, sa svim znakovima, još pre nego što smo uopšte počeli probe. Nažalost, budžetska ograničenja primorala su nas da sve prilično smanjimo, pa smo morali da izbacimo neke likove i dramaturške linije. Ipak, mislim da se divan tim profesionalaca koji sam okupila veoma dobro povezao i u potpunosti razumeo moju viziju, zbog čega konačni rezultat deluje tako zaokruženo. Što se tiče scenografije i lutaka - Mila Dikalova i ja sarađujemo još od vremena kad smo bile na pozorišnoj akademiji i jednostavno govorimo istim jezikom. Šta god da joj pokažem, ona to pretvori u slike koje obožavam.

Pozorište za decu često nosi jasnu moralnu ili edukativnu poruku. Da li ste prilikom stvaranja ove predstave imali na umu tako nešto?

- Nikad nisam bila ljubitelj didaktičkog pristupa u lutkarskom pozorištu, niti pokušaja da se prenese jedna uredno upakovana, univerzalna poruka. Deca nisu naivna, naprotiv. Ne bi trebalo da stvaramo infantilne predstave za njih. U "Dugom putu do škole" istražujemo unutrašnji svet dečaka koji je ljubomoran na svoju tek rođenu sestru, koji želi da se oseća važno i samostalno, ali i dalje je dete koje pokušava da pronađe svoje mesto. Predstava otvara taj unutrašnji svet, kako deci, tako i odraslima, kako bismo svi mogli malo bolje da razumemo sebe i jedni druge.

Šta smatrate pravom ravnotežom između edukacije i zabave kada stvarate dela za mladu publiku?

- Naravno, kada stvaramo sadržaj za decu, posebno je važno da on nosi neku dodatnu vrednost. Ali ponekad možemo da preteramo u želji da ih obrazujemo i zaboravimo da umetnost ima i drugu stranu - ona ne služi samo zabavi ili obrazovanju, već može da pruži i uživanje u lepoti i emocionalno iskustvo koje je često mnogo dragocenije za život od samog znanja. Zabava mi je takođe izuzetno važna - kakav bi život bio bez igre i zabave? Meni lično najvažnije je samo iskustvo: kontemplacija o lepoti, osećaj zaigranosti, razumevanje emocija i unutrašnjeg sveta pojedinca.

U čemu najviše uživate kada radite u pozorištu za decu u poređenju sa stvaranjem predstava za odrasle?

- Pozorište za decu predstavlja ogroman izazov. Publika je potpuno iskrena i, ako nešto ne funkcioniše, reakciju dobijate odmah i ne možete je izbeći. Dečja publika je veoma kritički nastrojena. Ali istovremeno je ogromna radost kada uspete da dotaknete njihovo srce i um i vidite kako im oči zasijaju, kako odlaze s nečim što će pokrenuti njihovu maštu i, iznad svega, kad ste uspeli da im pokažete tračak nečega što je oku nevidljivo.

Stvaranje predstava za decu takođe vam pruža osećaj veće slobode - jedino ograničenje je vaša sopstvena mašta. A deca vole slobodnu igru. Kad im pristupite iskreno, spremna su da prihvate najrazličitije postupke i, što je iznenađujuće, često bolje od odraslih razumeju metaforu i apstrakciju. Dečja publika je, takođe, neverovatno verna - ako nešto zavoli, dolaziće iznova i iznova. Iskreno, ima toliko prednosti da ne mogu ni da zamislim da bih želela da radim za neku drugu publiku.

Koliko je danas izazovno napraviti predstavu koja će biti zanimljiva ne samo deci već i roditeljima koji s njima dolaze u pozorište?

- Teško je samo kada roditelji nisu uspeli da se prilagode ili jednostavno nisu istinski zainteresovani za sopstvenu decu. Verujem da, kada neko postane roditelj, prolazi kroz proces u kojem se vraća u sopstveno detinjstvo i ponovo ga proživljava kroz svoje dete. Ali mnogi ljudi dobiju decu a da nisu spremni, ili im životne okolnosti jednostavno ne dozvoljavaju da im posvete dovoljno vremena i pažnje; nemaju strpljenja da se igraju s njima, da ih slušaju, da jednostavno provode vreme zajedno. Tako se roditelji udaljavaju od svoje dece, a deca uče da njihovi roditelji zapravo nisu zainteresovani za njih. Verujem da se u tome nalazi koren mnogih problema koji se kasnije javljaju u životu.