"Uprkos svemu, ovo je urnebesno zabavan film" Nikola Popević o ostvarenju "Sisu: Put osvete", nastavku jedne od najžešćih akcija na velikom platnu
Jedan od najžešćih akcionih filmova poslednjih godina došao nam je, možda iznenađujuće, iz Finske. O filmu "Sisu" bilo je već ovde reči. Značenje naslova najpribližnije je našem "podvigu", ali u finskom ova reč ima i niz dodatnih nijansi, tj. da je reč o podvigu ostvarenom po veliku cenu i uz maksimalan, nadljudski napor. Nije teško razumeti zašto u jeziku sa surovog severa postoji ovakav izraz.
Posle sasvim solidnog uspeha, stigao je i nastavak, "Sisu: Put osvete". Glavni junak je ostareli finski komandos Atami Korpi, čiji je lik inspirisan stvarnim herojem Zimskog rata Simom Hajhom. Hajha je bio snajperista u finskoj vojsci i ostao je poznat po nadimku Bela Smrt. Fantastično preciznog strelca koji je gađao bez optičkog nišana sovjetski vojnici su zapamtili po zlu; reč je o najsmrtonosnijem snajperisti svih vremena.
Atami Korpi u prvom filmu ratuje protiv nacista u povlačenju. Ali taj film je bio snimljen pre rata u Ukrajini, pa se možda u Finskoj vodilo računa da se ne zameraju Rusima baš ako ne moraju. Za "Sisu: Put osvete" tih ustezanja nije bilo, neprijatelji su sada sovjetski vojnici, predvođeni ražalovanim oficirom Crvene armije, ratnim zločincem poslatim u gulag, oslobođenim samo da bi uhvatio Korpija. Naravno, pošto je ovaj zločinac sovjetski, on mora biti bez ikakve ljudske karakteristike, a još je i pobio čitavu Korpijevu porodicu. Sve suv kliše? Pa može se reći, ali...
Nekako izgleda kao da su autori namerno "protrčali" kroz zaplet da bi stigli do onog glavnog - akcije. Režiser Jalmari Helander je iskusan i malo je moguće da je sve to slučajno. Atami Korpi, filmski Simo Hajha odvrnut ne na deset nego na sto deset, tačno je tamo gde se i očekuje da bude da bi mogao da udari iz sve snage. Akcija je i u prvom filmu preterana, suluda, od samog početka postavljena tako da gledalac ni za trenutak nema potrebe da poseže ka tzv. suspenziji neverice.
Oba "Sisu" filma, a posebno ovaj, postavljeni su pre kao crtani filmovi s gomilom jurnjave poput ranog "Toma i Džerija" ili, što je nekoliko kritičara primetilo, "Ptice trkačice". Jednu scenu u kojoj figuriraju voz i raketa kao da je osmislio Pera Kojot. A jednu ne bi mogao da osmisli čak ni Pera Kojot, jer scena je o tome kako je moguće tenkom preleteti finsku granicu. Ne. Nije greška u kucanju.
Zaboravi se uz "Sisu: Put osvete" i o vekovnoj netrpeljivosti između Finaca i Rusa, kao i o činjenici da je istorija Karelije, oblasti iz koje Atami Korpi seli svoju kuću, mnogo komplikovanija od toga kako je predstavljena u filmu. I ne, ni ovo nije greška u kucanju. Korpi seli svoju kuću, to je zaplet filma i glavna motivacija. Neće okupatoru ništa da ostavi, pa ju je rastavio na grede, njih potrpao u kamion i zaputio se nazad u Finsku.
Kada se u tekst prebace te osnovne stvari, kao i najupečatljivije scene u filmu, čitanje ovih redova moglo bi dovesti do zaključka da su sve ovo gluposti i da takav film i ne treba gledati. Ali to i jeste cilj autora, dovođenje akcije do tačke gde se u igranom filmu suštinski primenjuje fizika animiranih filmova, gde je apsolutno sve moguće, a neverovatne domišljatosti kojima se Korpi služi da bi se izborio sa znatno jačim i opremljenijim protivnikom zapravo su vežba u maštovitosti. Baš ovakav, "Sisu: Put osvete", kao i prvi film, urnebesno je zabavan.
Čini mi se da u ovom filmu ima još manje dijaloga nego u prvom. Govore negativci, čak je Stiven Lang odličan u svojoj ulozi negativca, dok se Jorma Tomila još jednom pokazuje kao vrlo zanimljiv glumac sposoban da u ovakvom suludom haosu isporuči ulogu gde su mimika i pokret ključni za bolje razumevanje lika. Mogao je on biti ćutljiva "mašina za ubijanje" poput sličnih američkih akcionih junaka, ali sjajna gluma čini ga jednim od najupečatljivijih filmskih likova danas.
