Film srpskog reditelja bio zabranjen zbog najeksplicitnijih scena koje je svet video: 43 godine kasnije postao dostupan

Malo koji film sa prostora nekadašnje Jugoslavije izazvao je toliko zgražavanja, rasprava i cenzorskih problema kao „Slatki film“ Dušana Makavejeva. Kada je 1974. godine stigao pred publiku, bilo je jasno da reditelj nema nameru da pravi ostvarenje koje će se gledati bez nelagode.

Film je prikazan 1974. godine u okviru programa Directors' Fortnight u Kanu, a njegovu reputaciju skandaloznog dela dodatno su pojačavali problemi koji su počeli još tokom snimanja. Criterion ga danas opisuje kao radikalno ispitivanje granica lične i političke slobode, dok MoMA ističe da je Makavejev njime namerno napao i građansko društvo i konvencije tadašnjeg umetničkog filma.

Dve žene, dva sveta i nijedna sigurna granica

„Slatki film“ razvija dve paralelne priče koje se međusobno ne spajaju.

Jedna prati Mis Kanade, koju igra Karol Loru, pobednicu grotesknog takmičenja za najpoželjniju devicu. Njena nagrada je brak sa izuzetno bogatim gospodinom Dolarsom, a put koji sledi vodi je od potrošačkog spektakla ka sve apsurdnijim i seksualno eksplicitnijim iskustvima.

Pogledajte u galeriji kadrove Karol Loru:

Drugu priču predvodi Ana Planeta, koju tumači Ana Pruknal. Ona upravlja brodom ispunjenim šećerom i slatkišima, dok se iza razigrane i gotovo detinje scenografije kriju revolucionarna ideologija, seksualnost i nasilje.

Makavejev tako postavlja kapitalističko obilje i revolucionarni idealizam jedan pored drugog, ali nijedan svet ne prikazuje kao nevino utočište. Criterion je upravo zbog toga film opisao kao napad i na kapitalizam i na komunizam, dok su pojedini kasniji kritičari smatrali da je ta politička podela previše pojednostavljena.

Scene zbog kojih su cenzori digli ruke

Kontroverza nije nastala zbog jedne scene.

„Slatki film“ namerno gomila sadržaje koji su i za standarde evropskog filma sedamdesetih bili ekstremni. Eksplicitna golotinja, seksualna provokacija, telesne izlučevine, opsesivno korišćenje hrane i prizori iz eksperimentalne komune činili su ga teškim zalogajem za cenzorske komisije.

Posebno su ostale upamćene sekvence snimljene sa članovima komune austrijskog akcioniste Ota Mila, u kojima se rituali oslobađanja i regresije pretvaraju u prizore koji namerno izazivaju gađenje.

Makavejevu je, međutim, upravo gađenje bilo deo metode. Njegova ideja nije bila da publiku umiri, već da je fizički i intelektualno izbaci iz zone sigurnosti.

MoMA navodi da je film zbog svojih orgijastičkih i ekstremnih prizora bio zabranjen u više zemalja, dok Criterion ističe da je nailazio na još širu cenzuru od prethodnog Makavejevljevog filma „V. R. misterije organizma“.

U Velikoj Britaniji situacija je bila posebno jasna: Britanski odbor za klasifikaciju filmova 1975. ocenio je „Slatki film“ kao nepodoban za klasifikaciju, što je praktično značilo da nije mogao da dobije dozvolu za regularno bioskopsko prikazivanje.

Karol Loru se pobunila tokom snimanja

Jedan od najvećih skandala nije se odigrao pred kamerama, već iza njih.

Karol Loru, koja je igrala Mis Kanade, sukobila se sa Makavejevom zbog pravca u kojem je film tokom produkcije počeo da ide.

Francuski „Mond“ je u maju 1974. izvestio da je glumica smatrala da snimljeni materijal više ne odgovara projektu na koji je prvobitno pristala i da se protivila scenama koje je doživljavala kao pornografske. Spor se preneo i na pitanje njenog ugovornog prava da zahteva određene rezove u montaži.

Priča je, međutim, bila komplikovanija nego što su prvi naslovi sugerisali.

Već narednog dana francuska produkcija Vincent Malle demantovala je tvrdnju da su sudovi jednostavno „zabranili film“ i saopštila da je kompanija pokrenula postupak protiv glumice zbog raskida ugovora nakon što je napustila snimanje pre završetka produkcije. „Mond“ je ipak potvrdio da su sukobi između Loru i Makavejeva tokom rada bili ozbiljni i da su se odnosili upravo na prirodu scena koje je reditelj želeo da snimi.

Time je film stigao u Kan već opterećen pričama o svađama, cenzuri i granicama onoga na šta glumac pristaje kada prihvati ulogu.

Publika u Kanu dobila film koji nije ličio ni na šta drugo

Savremene reakcije iz 1974. pokazuju koliko je Makavejev zbunio tadašnju kritiku.

Francuski kritičar Luj Markorel u „Mondu“ pitao se kako uopšte definisati delo koje istovremeno uzima elemente pornografskog, političkog i holivudskog filma. Isticao je da Makavejev publici ništa ne ublažava i da slika udara direktno na gledaoca.

U kasnijem tekstu isti kritičar film je ipak nazvao delom vizionara, uz ogradu da se njegovoj ideologiji i političkoj konfuziji može mnogo toga zameriti. Posebno je izdvojio nagli prelazak od seksualne i komične euforije ka arhivskim prizorima žrtava Katinskog masakra, koji potpuno menjaju ton filma.

Upravo takvi sudari nespojivih slika postali su Makavejevljev zaštitni znak.

Kod njega erotika može da se završi politikom, slatkiši nasiljem, a komedija prizorima stvarnih mrtvih tela.

„Genijalan“ za jedne, neukusan i haotičan za druge

Vremenom se pokazalo da „Slatki film“ neće dobiti jednostavnu kritičku presudu.

Criterionov kritičar Dejvid Sterit mnogo godina kasnije branio je Makavejevljevu radikalnost, smatrajući da se film pogrešno svodi na neprekidan niz odvratnih scena. Po njegovom tumačenju, nepristojnost i šok nisu krajnji cilj, već sredstvo kojim reditelj pokušava da probudi publiku iz političke, seksualne i društvene učmalosti.

Ali ni svi poštovaoci Makavejeva nisu bili oduševljeni.

Filmski istoričar Piter Kaui prisetio se da je posle projekcije u Kanu rekao reditelju da ima ozbiljne rezerve prema filmu. Makavejev se naljutio i napustio razgovor, a Kaui je kasnije objašnjavao da mu nisu toliko smetali tabui koliko detinjastost pojedinih sekvenci.

Druga česta zamerka odnosila se na njegovu političku poruku.

U Criterionovoj retrospektivi navodi se kritika prema kojoj je Makavejev u „Slatkom filmu“ pojednostavio složenost koju je imao „V. R. misterije organizma“: kapitalizam ponižava čoveka, komunizam zavodi i ubija, a film umesto daljeg istraživanja tih pitanja ponekad ostaje na unapred postavljenim odgovorima.

Katinska šuma usred seksualne groteske

Jedan od najpotresnijih elemenata filma potpuno je drugačiji od provokativnih scena po kojima se najčešće pamti.

Makavejev je u film ubacio arhivske snimke ekshumacije poljskih oficira ubijenih u Katinskoj šumi.

Prizori stvarnih mrtvih tela pojavljuju se naglo, prekidajući razuzdanu atmosferu filma i primoravajući gledaoca da seksualnu i političku grotesku odjednom posmatra pored stvarnog istorijskog masakra.

Markorel je upravo te sekvence smatrao nekim od najsnažnijih trenutaka filma, poredeći njihov užas sa dokumentarnom snagom velikih filmskih svedočanstava o ratnim zločinima.

To je važan razlog zbog kojeg „Slatki film“ nije moguće svesti samo na seksualni skandal.

Ispod svega nalazi se Makavejevljevo pitanje o ideologijama koje ljudima obećavaju sreću, slobodu i napredak, a zatim ih pretvaraju u potrošače, poslušnike ili žrtve.

Makavejev je skandal već poneo iz Jugoslavije

Do „Slatkog filma“ Makavejev već nije bio običan jugoslovenski reditelj.

Njegov prethodni film „V. R. misterije organizma“ iz 1971. bio je zabranjen u Jugoslaviji, a Criterion navodi da zabrana nije ukinuta narednih 16 godina. Posle političkih pritisaka i kampanje protiv autora takozvanog crnog talasa, Makavejev je nastavio karijeru van zemlje.

„Slatki film“ zato je nastao kao međunarodna produkcija Francuske, Kanade i Zapadne Nemačke, bez jugoslovenskog produkcijskog učešća. Sniman je sa međunarodnom ekipom, a jedan od pomoćnika reditelja bila je i tada mlada Kler Deni, koja će kasnije postati jedno od velikih imena francuskog autorskog filma.

Makavejev je dobio veću slobodu nego kod kuće, ali je rezultat pokazao da sloboda od jugoslovenske cenzure nije značila i slobodu od cenzure u ostatku sveta.

Zabranjen, odbačen, pa proglašen kultnim

Posle premijere film nije postao veliki komercijalni uspeh.

Kasniji osvrt na Makavejevljevu karijeru na sajtu Rodžera Eberta navodi da je „Slatki film“ imao kratku bioskopsku distribuciju, slabu zaradu i brojne neprijatelje među cenzorskim komisijama, dok su kontroverze pratile i odnos pojedinih glumaca prema konačnom rezultatu.

Ipak, dogodilo se ono što se često događa filmovima koji u trenutku nastanka deluju neprihvatljivo – decenije su promenile način na koji se o njemu govori.

Criterion ga je 2007. objavio u restauriranom, od Makavejeva odobrenom izdanju, čime je film posle dugog perioda otežane dostupnosti ponovo stigao do šire publike. Danas ga ta ugledna kolekcija predstavlja kao kultno ostvarenje i jedan od najboljih primera pomeranja granica kinematografije sedamdesetih.

MoMA ga je decenijama kasnije ponovo prikazivala u Njujorku i opisala kao delo koje je i dalje transgresivno, nepristojno i radikalno, ali i kao važan napad na propagandni jezik politike, reklame i masovnih medija.

 Video: Ekipa filma "Kengur se vraća kući"