"S vremenom pomirila i sa nadimkom Splića" Glumica Aleksandra Janković o Zlatnoj areni, novom filmu "Koke" i Ljubiši Ristiću

Glumica Aleksandra Janković dobitnica je Zlatne arene za sporednu žensku ulogu u liku Tajane u porodičnoj drami "Koke" na 73. Filmskom festivalu u Puli. Film je nedavno prikazan i na Filmskom festivalu u Herceg Novom, a domaća publika s nestrpljenjem iščekuje njegovu beogradsku premijeru. U iskrenom i emotivnom razgovoru za Kurir Aleksandra govori o značaju ove prestižne nagrade, neobičnom kasting iskustvu, otuđenju u modernom društvu koje razaraju materijalni interesi, ali i o njenom pogledu na pozorište i trenutnu društvenu situaciju u Srbiji.

- Smatram da nagrade treba da postoje i da imaju svoj smisao, ali ja o njima nikada ne razmišljam. Svaka koju sam dobila iskreno me je zatekla. Međutim, prema ovoj imam jedinstven odnos i osećaj. Pula je deo mog integriteta, odrastanja i života. Iskreno, nisam očekivala nagradu. Možda sam je malo priželjkivala, u nekoliko navrata mi je ta misao prošla kroz glavu, ali bih je odmah odbacila i zabranila sebi da mislim o tome. Kada su mi javili, to je za mene bio povratak u vreme kada sam na tom festivalu gledala u svoje uzore, u veličanstvenost tog događaja koji je bio i ostao gospodski. Kada sam je primila, osećala sam se kao da sam dobila Aladinovu čarobnu lampu - nekoliko jutara nakon dodele sam je bukvalno mazila! Ona za mene predstavlja Jugoslaviju koja je i dalje u meni: zajedništvo, različitost i sklad u toj različitosti. Iako je istorija kasnije pokazala neke druge stvari, ja kao osoba biram šta ću nositi sa sobom, a nosim upravo tu zajednicu i sklad.

Zanimljivo je da ste ulogu dobili na vrlo specifičan način. Reditelj Raša Andrić vas je preporučio, ali vi niste ni znali da ste na kastingu?

- To je stvarno slatka priča. Snimala sam seriju "Azbuka našeg života", imala sam oko 70 snimajućih dana u kontinuitetu. Zazvonio mi je telefon, javio se Raša i pitao me da li u Beogradu imamo neku stariju glumicu iz Splita koja dobro govori taj dijalekt, jer ga je za to zvala rediteljka. Ja sam shvatila da me zove da joj pomognem oko kastinga za neku drugu glumicu! Uopšte nisam razumela da je uloga namenjena meni. Kako je bilo vreme korone, organizovali smo kasting preko Zuma. Iako sam bila usred snimanja, odvojila sam dva sata za nju. Tek negde na pola kastinga, dok me je reditelj korigovao i davao mi indikacije, shvatila sam da sam ja u pitanju. Nastao je potpuni kurcšlus u mojoj glavi! Ipak, u kriznim situacijama mi se uključi onaj unutrašnji motor za preživljavanje, pa sam zapela i odradila to. Tek sam im pre dve godine priznala šta se zapravo dogodilo i da ništa nisam razumela, ali to je deo mog karaktera.

Film obrađuje veoma tešku, ali čestu temu - porodične sukobe oko imovine. Kako ste reagovali na scenario i samu tematiku?

- Scenario se dugo pisao i menjao, pa sam konačnu verziju dobila tek neka dva meseca pre početka snimanja. Ta tema, nažalost, nije mala, već veoma velika, jer je novac postao osovina zapadnjačke kulture i celog sveta. S razvojem turizma na našim prostorima, problem podele imovine se razbuktao i zakucao na bezmalo svačija vrata. S obzirom na to da sam kao klinka od 19 godina iskusila rat, shvatila sam nešto što me je zauvek odredilo: svi ti kvadrati, zidovi i kamenje zapravo ne postoje. Kada odlaziš na onaj svet, ne nosiš ništa od toga sa sobom, nosiš samo osećanja i uspomene na to šta si radio u životu. Jako mi je žao što je ljudima pomućen vid; nametnuti su neki ultrakapitalistički sistem i grabežljivost, pa ljudi više ne vide ni svoje najbliže. Svi se busaju u prsa da su veliki vernici, a onda padnu na ljudskim ispitima.

Nedavno sam bio na sahrani jedne rođake koja je rano ostala bez roditelja, imala težak život i umrla mlada ostavivši malo dete iza sebe. Pitao sam gde joj je brat od strica, s kojim je odrasla, a saznao sam da nije došao jer su se posvađali oko kuće od naboja koja vredi 5.000 evra. Nekako je to tema i vašeg filma.

- Pretužno je da neka kuća, koja realno ne vredi ništa, može sve da uruši. Za mene nijedna kuća ne vredi ništa, ni ona od pet hiljada ni ona od pet miliona, ako u njoj nema radosti, mira i sklada. Ljudi zaboravljaju da ne mora ni rat da se desi - dovoljan je požar ili zemljotres da nestane sve. Pogledajte samo Gazu, sve je nestalo kao da nikada ničega nije bilo, a ljudi su se dan ranije možda nervirali što su zaboravili sat u kafiću. Nema više ni kafića, ni sata, ni života.

Obeležio vas je i nadimak Splića. Da li ste ga ponosno nosili otkad ste stigli u Beograd ili vam je smetao?

- Nadimak sam dobila na Akademiji, na drugoj godini. Dok je to ostajalo u krugu klase i ekipe, bilo mi je u redu. Ipak, ja jako volim svoje ime - Aleksandra. Negde u četrdesetim godinama, taj nadimak mi je postao previše rogobatan i muški. Nešto se u meni prelomilo, posvađala sam se s njim i zabranila drugarima da me tako zovu. Onda su oni između sebe pričali o "Splići", a meni se obraćali sa "Aleksandra", što je svima bilo užasno neprirodno. Trebalo im je deset godina da se naviknu. Valjda sam u međuvremenu sazrela i prevazišla neki deo te unutrašnje boli, jer taj nadimak odnedavno ponovo jako volim i zapravo mu se veselim.

Uspešno sarađujete na projektima iz "Azbuke našeg života", pa ste nedavno u Istri snimali i film "Kuća pored mora". Šta nas tu očekuje?

- Neću otkrivati previše o sadržaju, ali taj film je neka vrsta mosta do treće i konačne sezone serije, čije je snimanje odloženo zbog okolnosti. Mislim da je Jelenina odluka da napravi film jako pametna i verujem da će ga publika voleti. U fokusu filma jesu Uroš i Marta, odnosno Jadran i Miona. Snimali smo u predivnim uslovima i ambijentima u Istri. Priča je ponovo porodična, što je meni jako drago, jer autori zaista cene porodicu i to uvek promovišu kroz svoje projekte.

Nadate li se u bliskoj budućnosti nekoj novoj pozorišnoj ulozi koja će vas ispuniti i inspirisati?

- Pre svega bih volela da se društvene prilike u Srbiji stabilizuju i vrate u normalu. To mi je, i kao čoveku i kao glumici, prvo i najvažnije. To je jedina pumpa iz koje ja crpim energiju za posao. Ne osećam se dobro ako svi krvarimo i patimo. A svi krvarimo, samo su jedni toga svesni, a drugi nisu. Zato uopšte ne razmišljam o ulogama, razmišljam isključivo o tome da se situacija u društvu stabilizuje.

Za kraj, znate li kada će beogradska publika moći da pogleda film "Koke"?

- Prema planu, film bi trebalo da bude prikazan na Festivalu autorskog filma (FAF), nakon čega kreće u bioskopsku distribuciju. Mislim da će to doneti veliku radost publici.

Ljubiša Ristić uticao na moj pozorišni ukus

Kada pominjemo pozorište i Atelje 212, čiji ste član, da li su vas iznenadile nedavne promene u upravi i to da na njeno čelo stiže Ljubiša Ristić?

- I jesu i nisu. U prvom trenutku sam bila zatečena i zbunjena, ali to je trajalo vrlo kratko, nekoliko minuta. Onda je proradio racio. Čovek o kojem je reč je, uz Dragana Živadinova i Dušana Jovanovića, uticao na moj pozorišni ukus i uspostavio standarde još osamdesetih dok sam bila klinka. To je njegov neodvojivi deo. Ali isto tako, neodvojivi deo njega i fakti jesu i njegov politički angažman tokom devedesetih.