Tu negde između premijera serija i filmova i snimanja nekih novih uloga odvija se život glumca Gorana Bogdana. Prvi među jednakim povodima za razgovor našli smo u premijeri druge sezone serije "Močvara", a nije bilo drugog načina da komuniciramo osim telefonom, jer je ovaj umetnik trenutno angažovan na snimanju jednog filma u Tbilisiju.
Nije ovo prvi put da mu je profesija zbog talenta koji poseduje otvorila granice regiona, jer njega je odavno osvojio. Kada se kao magistar ekonomije zaposlio u ministarstvu finansija, radio je samo jedan dan, a onda se okrenuo svojoj ljubavi iz srednjoškolskih dana - glumi. U njoj je našao nove prilike za učenje, koje mu je kako kaže, jedino važno.
Večeras nas očekuje prva epizoda druge sezone "Močvare", serije za koju ste još snimajući prvi deo rekli da vas je učinila srećnim. Zbog čega?
- Napokon sam radio s Milenom Marković i Olegom Novkovićem. Uz to, moj lik Nikole Krsmanovića divno je napisan. Tako mračan, čistio me je dok sam ga stvarao. I zbog toga sam srećan. A nova sezona je drugačija, ne dodvorava se publici i ima svoju vrednost. Moj prvi utisak je da bogatija od prve sezone, kao da je neki novi svet. Nije više sve onako mutno. Čak se i likovi razvijaju u nekom novom smeru. Krsmanović mi je prirastao srcu, ali i on se ovde menja. Neću sad baš sve da otkrivam...
Volite li više da ste u koži negativca ili da igrate nekog dobrog čoveka?
- Nije bitno, bitno je da me uloga inspiriše, zanima, provocira. Važno je da me budi, da trzam na nju. Ko zna da li je Nikola Krsmanović pozitivac ili negativac. Neka mu bog sudi. Ali dobre su i jedne i druge uloge. Negativno vas navede da izbacite iz sebe sve, pozitivno vas opet produhovi.
Tek se završilo emitovanje "Područja bez signala". Znače li vam sva ozbiljna priznanja kojima se ova serija ovenčala na međunarodnim festivalima?
- Gran-pri u Francuskoj i nagrada publike u Nemačkoj mnogo govore. Radeći sa odličnim i izvrsnim kolegama i ja rastem. Inače, veliki sam ljubitelj istoimenog romana Roberta Perišića. Lik Branoša, kog igram, nije na prvu loptu, pa mi je bilo zanimljivo da ga četiri epizode držim u senci, a da u petoj eksplodira. On je običan čovek sa ovog podneblja, takvih znamo milion. Ima ga u našim roditeljima, komšijama, svaki mali grad ima neke svoje Branuše. To su ljudi s dobrim, starim vrednostima, ćute i trpe, a kad treba, pokažu se.
Da li je veća odgovornost oživeti scenario koji je rađen po romanu, poput ovog ili "Vremena zla"?
- Nije mi bitno da li je istinit događaj, izmišljen ili je roman. Mi glumci smo zaduženi da prebacimo neku priču na ekran. Ima odgovornosti, a najveća je da to na kraju bude dobro, odlično.
Kako je bilo u koži Mustafe Golubića u "Senkama nad Balkanom"?
- Ne događa se često da vam naiđe takav lik. To je bila ljubav na prvi pogled. Kada sam prvi put čitao o njemu, obuzeo me je osećaj da ga je lako igrati. To je lik koji vas nosi, ophrli i postanete on. Lepo je biti Mustafa Golubić, misteriozan, špijun, pametan, opasan, lukav... Lik između mraka i svetlosti. Zanimljiv.
Važan u vašoj karijeri je i film "Otac", koji je izazvao veliku pažnju. Sme li glumac da bude emotivan ili mora da nauči da se distancira od role?
- Glumac mora da bude emotivan i da ga uloga dira. On mora da ima tanju kožu od drugih ljudi, a paralelno mora da bude analitičan, da ima profesionalan pristup. Ne bih rekao da bude hladan, ali da bude poput naučnika u laboratoriji. "Otac" mi je možda i najveći uspeh u karijeri. Sama priča je nezgodna i istinita o tom čoveku koji se bori za svoju decu. Morali smo da budemo pažljivi. A osim te uloge doneo mi je i rad sa rediteljem Srdanom Golubovićem, koji mi je postao prijatelj.
U početku karijere htele su vas komedije, a kasnije ozbiljniji likovi. Gde ste privatno između humora i strogosti?
- Moje privatno je u svemu tome. I smešan sam i tužan u isto vreme. Međutim, to su samo neke fioke u koje nas svet stavlja da bi nas lakše razumeo. Ali nije bitno kako nas svet razume, bitno je kako mi sebe razumemo. To je beskrajna reka koja se nikada neće uliti, to je put bez kraja, sve može da bude odgovor, sve smo to mi.
Kako je došlo do toga da snimite prvu ulogu u Srbiji?
- Još kada sam iz Širokog stigao u Zagreb da studiram, bio sam znatiželjan, pomalo življi. Uvek sam hteo dalje. Naša zajednica glumaca, reditelja i umetnika je mala, mi smo kao jedna mala porodica, a umetnik je jedna posebna nacionalnost. Odlazio sam u Srbiju, Makedoniju, Bosnu, Sloveniju kad god bih čuo da se nešto događa. Bio sam ljubitelj posebno predstava i filmova iz Beograda, i u tim dolaženjima valjda su me i zapazili. Prvo sam radio "Košarkaše", pa "Vere i zavere".
Doživljavate li snimanja ovde kao rad u inostranstvu?
- Ne! To smatram domaćim projektima šta god ko o tome mislio.
Ali odavno ste stigli i do pravog inostranstva. Tu su francusko-britanska serija "Poslednji panteri", američka drama "Fargo", nemački film "Faraway". U vašem slučaju gluma ne poznaje geografske granice...
- Tako je u svemu što se radi srcem. Na svakom kraju sveta žive iste vrednosti, isti ljudi, to je moje verovanje da nema polova i rodova. Kad se umetnost ograničava, ona opet probija granice. To je njena vrednost.
Šta vam je najlepše u glumi?
- Putovanja. Volim set, ne da mi nije dosadio, nego obožavam to buđenje rano ujutro, ispijanje kafe sa ekipom, zajedničke doručke, smrzavanja i grejanja. Najlepše je kad moram da putujem zbog posla, pa još kad mogu da budem negde gde pre nisam bi,o kao u Kalgariju sa "Fargom", Budimpešti, Kostariki... Posebno je iskustvo kad dobijete priliku da živite na nekom drugom mestu i da se saživite s njim.
Zamerate nešto sebi kao glumcu?
- Teško je to pitanje. Mnogo toga, takav sam, mnogo razmišljam, što me nekad košta rasejanosti, a s druge strane možda mi sve to negativno daje neku dubinu, znatiželjnost.
Kako je moguće da ste se kao ekonomista, koji je studirao i Saobraćajni fakultet, našli u glumi?
- Samo mogu da kažem ko zna čime ću se još baviti. Grešeći učimo, a učenje je ono što me zanima. To je moj put, a da li je gluma tu krajnja, nisam ni sam siguran. To je samo moje trenutno zanimanje.
Retko ko je toliko slobodan u razmišljanju. Jeste li tu slobodu stekli?
- Malo sam i rođen s njom, ali dosta toga se kovalo na vlastitim leđima. To svi moramo da prođemo. Nema veze ni sa obrazovanjem, već sa radoznalošću.
Šta je presudilo da se zaljubite u glumu?
- To što mi daje bezbroj mogućnosti. Gluma je super za objedinjavanje svih mojih interesovanja jer mogu da budem sve. Nekad čak i biram uloge kako bih spoznao nešto novo kroz lik koji igram.
Može li to što vam gluma pruža "kopanje" po sebi da napravi probleme u privatnom životu?
- Nema to veze s glumom, to je filozofsko pitanje. Da li je bolje onome ko ne bira svoj život, ili onome koji ga ispituje, istražuje i oblikuje. Po meni je dobro kopati, pa kud puklo da puklo.
Kako ste opisali jednom, imate tri doma. Koliko vam svi ti različiti mentaliteti pomažu u kreiranju uloga?
- Sve je to škola i širina. Svako novo iskustvo, svaki dan u životu, svaka bora, bol i radost poput su alata u kreiranju uloge. Svaka pročitana knjiga daje nam neku dubinu koje čovek i ne mora da bude svestan, nego da je kasnije osvesti. Drugo, imam svoja verovanja, a ko je ispravan... Bezbroj je ispravnosti, bezbroj grešaka, a učenje je najveća blagodet života. I moja mama je govorila čovek se uči dok je živ.
Kurir.rs Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
