Ljubiša Samardžić Smoki, koji u Niškoj Banji već ima ulicu, dobiće i svoj spomenik.
Glumac je rođen u Skoplju, ali se sa desetak godina preselio s porodicom u blizinu Niša i tu proveo godine svog detinjstva i mladosti.
- Uz pomoć Udruženja Katena mundi, čiji su članovi iz opština Babušnica, Bela Palanka i Niška Banja, uspeli smo da odvojimo sredstva za skulpturu koja će se nalaziti uz samo šetalište, a uz pomoć grada dobijamo donaciju 130 kvadrata dečjeg mobilijara, koji će se nalaziti takođe na šetalištu - rekao je predsednik ove gradske opštine Dušan Živković za Ju pres.
Ljubiša se nikada nije stideo govora ovog kraja. Odrastao je u rudarskoj porodici koja je radila u rudniku uglja Jelašnica kod Niške Banje, a ovako je pisao o tom periodu, a prenele su TV novosti:
Maj 1973: Kad se vreme menja, stegne me reuma: svrbi i burgija u oba ramena, tišti me zglob desne ruke… Ako ne za lepa vremena, a ono bar tada, setim se tabli leda koje sam u šesnaestoj godini vukao na leđima, za sladoled od koga smo živeli moja pokojna majka, Radmila, pokojna sestra Vida, moj brat Žarko i ja…
Otac Drago, radio je u rudniku "Jelašnica“, pet kilometara od Niške Banje u kojoj smo živeli. Bio je jamski tehničar i svaki dinar male plate krvavo je zarađivao. Težak rad narušio mu je zdravlje i, 1948. umro je. Ostali smo samo sa minimalnom, porodičnom penzijom, od koje se, kako se onda govorilo, nije moglo ni umreti, a kamo li živeti…
Majka je na sve načine pokušavala da se zaposli, ali bez ikakvog uspeha. Počela je da preprodaje stvari, da štrika i da nas od te zlehude zarade izdržava.
Sa devet godina, koliko sam imao kada je otac umro, osetio sam svu težinu nemaštine i kako sam postajao stariji, sve više sam želeo da malo pomognem majci da, nekom usputnom zaradom, povećam kućni budžet.
Radio sam, preko školskog raspusta, kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio sam portir u hotelu "Srbija"… Sve to pomagalo je, ali nedovoljno.
Onda se majka, snalažljiva kako ju je priroda sazdala, setila da bi mogla da otvori poslastičarnicu. U to vreme, u Niškoj Banji radila je samo jedna, što je, preko leta naročito, kada su dolazili gosti, bilo nedovoljno. Počela je da priprema, pored sveg posla koji je imala, majstorski ispit.
Zahvaljujući razumevanju jednog inženjera koji je poznavao našu situaciju i znao da je to jedini način da se prehranimo, ispit je odmah položila. Dobila je majstorsko pismo i u Milenkovićevoj palati, u stvari u hotelu "Partizan", našla je lokal.
Mogli smo da počnemo sa radom…
U novom poslu, ja sam dobio ulogu glavnog fizikalca, glavne radne poluge. Igra sa drugarima, Borom Japancem, Đokom Ćuretom, Batom Šonom, Jugom Sirdljugom, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, tako smo zvali plažu na Nišavi, proredilo se.
Svakog jutra skupljao sam prazne džakove i polazio u "Albatnicu", kilometar i po udaljenu od Građanske bolnice u Nišu, po table leda.
Tovario sam ih na leđa, uvijene u džakove i nosio do tramvajske stanice. A tu, na stanici, čekale su me nove muke. Trebalo je ili prošvercovati led u tramvaj, ili naći konduktera dovoljno mekana srca koji bi mi dozvolio da uđem.
Glumca težak život nije sprečio da upiše glumu, a u jednom intervjuu, na šaljivo pitanje novinara koliko padeža je znao kad je otišao na studije u Beograd, Smoki je, takođe na šaljiv način, odgovorio: "Četiri". Kao bajagi, za ostala tri je saznao u Beogradu.
Odigrao je više od sedamdeset filmova različitih žanrova, tokom gotovo trideset godina, glumio je glavne i sporedne uloge. Pored mnogobrojnih nagrada, za životno delo dobija nagradu AVNOJ (1988), nagradu "Pavle Vuisić" (1995) i nagradu Akademije "Ivo Andrić" (2005) za uloge u jugoslovenskoj kinematografiji. Preminuo je u Beogradu, 8. septembra 2017. godine, u 81. godini.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
