Ovogodišnji 15. po redu Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs svečano će otvoriti projekcija filma "Muzej revolucije" Srđana Keča, sutra 11. maja u Domu omladine Beograda. Nakon premijera koje su održane u Amsterdamu na IDFA-i, krajem novembra prošle godine i severnoameričke u Torontu, na HotDocs-u, reditelj Srđan Keča stigao je u Beograd. Nakon srpske premijere sledi i meksička.
Koja je tema vašeg filma?
- Na jednom planu, "Muzej revolucije" se bavi nedovršenošću i nedorečenošću. Film otpočinje u ogromnom podzemnom prostoru, u srcu Beograda, koji predstavlja sve što je izgrađeno od zgrade Muzeja revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije na Novom Beogradu. U njemu pronalazimo tri junakinje - jednu devojčicu, njenu majku i staricu koja joj je najbliža prijateljica. Od tog trenutka film narasta oko njihovih prekarnih života, oslikanih naspram grada koji prolazi kroz veliku transformaciju. Na nekom malo dubljem nivou, ovaj film se bavi utočištima i utopijama, velikim i malim.
U jednom trenutku sa jedne strane prikazujete bezbrižan život ljudi koji su došli na koncert da uživaju na Ušću a sa druge strane živote naših junakinja koji su na ivici egzistencije. Koliko ste se i kako pripremali da ovu priču stavite na ekran?
- Ne mislim da je život ljudi koji su došli na koncert bezbrižan ali želim da postavim pitanje politike prostora i uloge spektakla u oblikovanju našeg odnosa prema prostoru. Takođe želim da se zapitamo zašto brišemo istoriju prostora. Zašto ne možemo da prisvojimo jedan nedovršen prostor, čak i ako ga vidimo kao svojevrstan poraz, i pretvorimo ga u temu za razgovor o našem društvu? Zašto, kada gradimo novo, ne sačuvamo i deo te istorije u samoj arhitekturi? Ovim filmom sam hteo, između ostalog, da ispravim to a prevashodno da zabeležim živote koji su postojali u ostacima Muzeja revolucije pre nego što sve to zajedno bude izbrisano. Tako i sâm film doživljavam kao jednu vrstu muzeja. Što se tiče procesa rada na filmu, osnovna ideja je stara osam godina. Tada smo Radiša Cvetković (asistent režije i tonski snimatelj) i ja prvi put ušli u "podrum revolucije" i tamo upoznali Maru, staricu koja je kasnije učestvovala u našem filmu. Ali tek pre nekih pet godina je počeo intenzivan rad. Tokom nekih godinu dana kada se većina snimanja desila, trudili smo se da istovremeno budemo otvoreni za sve što se oko nas dešava i da održimo jedan čvrst filmski rukopis. Većinu vremena smo pratili intuiciju i snažnu emociju, kladili se na to da će naš pristup proraditi. Kasnije smo montažerka Hrvoslava Brkušić i ja proveli mnogo meseci trudeći se da u potpunosti razumemo jezik ovog filma i kako se njime može pričati.
Vašu priču čine zanimljivi detalji poput igre na snegu, kartanje, pletenje...
- Bilo mi je važno da zabeležim takve detalje a posebno te igre o kojima govorite, jer one čine jednu malu utopiju detinjstva. U početku sam mislio da će se gotovo ceo film sastojati od takvih scena a da će neka buduća pretnja toj maloj utopiji biti samo nagoveštena. Ali stvari su se razvijale mnogo brže nego što sam predvideo.
Da li je bilo teško prikupiti arhivske snimke koju su prikazani na početku filma?
- Uradili smo veliko istraživanje arhiva, u Filmskim novostima, Arhivu RTS-a, Jugoslovenskoj kinoteci i drugde, da bismo konačno suzili izbor na tu nekolicinu kadrova koji su ušli u film. Nekoliko detalja iz tog istraživanja je zanimljivo. Veoma je malo filmskih a i pisanih tragova o planovima za izgradnju Muzeja revolucije na Novom Beogradu, a ne postoji ništa o samom početku izgradnje 1978. To je iznenađujuće kada se uzme u obzir veličina i lokacija projekta - bila bi to jedna od najimpozantnijih građevina u Jugoslaviji - i mislim da govori o nedostatku vere u njega, među vladajućim strukturama. Takođe je zanimljivo to da smo naišli na popriličan broj dokumentarnih filmova iz pedesetih i šezdesetih koji su arhivirani u Jugoslovenskoj kinoteci ali za koje ne postoji vlasnik, to jest nijedna postojeća kompanija nema dokaz o vlasništvu nad tim filmovima. Apsurd je u tome da se materijal iz tih "filmova-siročadi" ne može koristiti kao arhivska građa, što umanjuje šanse da budu digitalizovani, sačuvani i uopšte viđeni. Za to imamo da zahvalimo brzopletim i lošim privatizacijama i jednoj opštoj nebrizi o kulturnom nasleđu.
Prikazali ste i Beograd koji se promenio u poslednjih šezdeset godina...
- Te slike grada su važan aspekt filma ali pitanje koje njima želim da postavim je kako te promene u prostoru - a posebno one kroz koje trenutno prolazi Beograd - istovremeno odražavaju i utiču na to kako razmišljamo o sebi samima, individualno i kolektivno.
Kako ste se osećali kada ste snimali scene u podrumu?
- U početku, pre osam godina, bismo proveli po ceo dan tamo i po izlasku bismo imali osećaj da smo bili u nekom paralelnom svetu. Vremenom sam to mesto počeo da doživljavam slično kao i junakinje našeg filma, kao neko utočište, zonu koja nikoga ne zanima i u kojoj vas niko ne dira.
Na početku filma je citat arhitekte Muzeja revolucije, Vjenceslava Rihtera, koji kaže da je zadatak ovog muzeja da "čuva istinu o nama". Kakvu istinu? Da li je vaš film alegorija o krahu ovakvog idealizma?
- Rihter je bio utopijski mislilac i jedinstven među arhitektama u Jugoslaviji. Malo njegovih planova je realizovano ali je napisao mnoge tekstove o budućnosti socijalističkog grada. Tako da kada on kaže "da čuva istinu o nama", on misli o prostoru muzeja kao o mestu neprestane revolucije. Najveći deo njegovog plana zauzimala je velika dvorana koju je on video kao prostor za dijalog. Bio je manje zainteresovan za eksponate u muzeju a više za sam prostor kao mesto okupljanja ljudi oko ideja bliskih radničkom pokretu. Zanimao ga je razgovor sa posetiocem a ne indoktrinacija. Ono što na kraju imamo je slika današnjeg društva u Srbiji, koje je u velikoj meri definisano potpunim odustajanjem od snova i projekata nalik Rihterovom, pa i brisanjem sećanja na njih. S druge strane, slična erozija se u filmu prikrada i samim životima protagonistkinja. Ako postoji nešto što se odupire ovim erozijama, to su ljubav i briga koju junakinje filma gaje jedna prema drugoj.
Smatrate li da je do sada ovo najkompleksniji zadatak koji ste imali?
- "Muzej revolucije" je moj dugometražni rediteljski debi. Radio sam i kao producent i montažer i snimatelj na mnogim filmovima pored onih koje sam režirao. Predajem na postdiplomskom programu na kom studenti naprave oko 25 filmova godišnje i radim individualno sa njima u svim fazama proizvodnje ovih filmova. Ali bez sumnje, ovaj film je bio najkompleksniji zadatak do sada - možda zbog toga koliko je vremenom postao ličan ili zbog toga što nisam očekivao da će postati toliko ličan.
Kakva je budućnost "Muzeja revolucije" nakon festivala u Beogradu?
- Posle Beograda, film putuje u Meksiko a zatim na neke letnje festivale. Osećam veliku zahvalnost što sada možemo ponovo da gledamo filmove na platnu i razgovaramo u bioskopskim salama. To zajedničko gledanje u mraku je i dalje nezamenjivo iskustvo a film kao što je "Muzej revolucije" gotovo da ne postoji bez toga. Što se komentara tiče, mnogi kritičari su pročitali iz filma ono što sam se nadao da će pročitati. Često bi to pretočili u reči bolje nego što bih ja mogao.
Da li već radite na novom projektu?
- Radim na par projekata. Jedan, koji je već podržan sredstvima filmskih fondova u Srbiji, Francuskoj i Hrvatskoj, sam počeo pre nekoliko godina snimanjem u planinskom vencu Tibesti, na severu Čada, u središtu Sahare. Radim sa tri fantastične i iskusne producentkinje: Draganom Jovović, Vanjom Jambrović (koja je producirala i "Muzej revolucije") i Jasminom Sijerčić. Projekat se izmenio tokom pandemije ali me i dalje zanima odnos prema našoj kolektivnoj budućnosti u svetlu klimatskih promena.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
