Novinar Aleksandar Đuričić i svojom novom knjigom "Kaporova školica" (izdavač "Vukotić medija") uzburkao je duhove na književnoj sceni.
Biografija Mome Kapora odmah se našla u samom vrhu top-liste najčitanijih knjiga, jer se u njoj govori i o njegovom intimnom životu i ljubavi sa princezom Jelisavetom Karađorđević.
Kako se rodila ideja da napišete biografiju jednog od naših najvećih novinara, književnika i slikara?
- Ovako je, otprilike, tekao razgovor sa mojim izdavačem u potrazi za onim što bi trebalo da pišem posle uspeha sa biografijom Nebojše Glogovca - "Glogi".
Šta misliš o biografiji Mome Kapora?
- On je svoju biografiju napisao više puta. Stalno je govorio: "Posle moje smrti ništa neće ostati neobjavljeno, sve sam već više puta prodao."
Kapora sam upoznao još dok sam studirao stomatologiju, a honorarno pisao za Nedeljni telegraf. Bila je 1994. godina i tada sam shvatio da ipak ne treba da gledam u nečije zube, već u dušu, pa sam se dosetio da bi bilo zgodno da upišem Fakultet političkih nauka, ali ni slučajno da ne polažem prijemni ispit. Za to nisam imao vremena, a i prijemni su sami po sebi frustrirajući. Skovao sam plan da mi tri značajna lika, koja sam do tada intervjuisao, napišu preporuke i da ja sa tim papirima zakucam na vrata studentske službe. Tako je i bilo. Jovan Ćirilov, Nada Marinković (to je posebna priča) i Kapor. Dočekao me je u stanu u Skadarskoj, oduševljen mojom subverzijom, i na pisaćoj mašini odsvirao neke najlepše reči, koje su, uz preporuke ova dva velikana, izmamila osmehe i nevericu u studentskoj službi. Ali stvar je prošla. Taj fakultet nikada nisam završio, ali jesam upisao.
Vrteći te slike po glavi, pomislio sam da bi ipak trebalo da proverim tvrdnju "da posle njegove smrti ništa neće ostati neobjavljeno". Tako je počela jednogodišnja plovidba po životu Mome Kapora. Zabavio sam se više nego onog dana kada mi je pisao preporuku za fakultet.
Kako ste izabrali naslov knjige?
- Baš lako. Ta igra, za koju treba samo parče asfalta i malo krede, obeležila je njegov život na više načina. Naročito je zanimljivo što u tom cupkanju po ulici ima taj okret, odnosno preokret. Kapor ga je napravio i kada je podržao Radovana Karadžića, i kada je odlučio da ide svojom novom emotivnom putanjom, i kada je odbio ozbiljnu ponudu Vorholovog producenta da plasira svoje slike školice na svetsko tržište. Obrnuo je igricu više puta.
Da li biste sa nama podelili neku anegdotu iz svoje knjige ili priču koja nije stala?
- Nema toga. Džaba ste se obradovali. Sve je stalo u ovih 300 strana knjige o Kaporu i njegovoj školici života.
Danas nema pisaca kao što su bili Andrić, Kiš ili Momo. Pisci danas sede po kafićima i nisu više okupljeni, kao nekad, samo na jednom mestu. Klub književnika je bio deo Mominog života. Da li je to posledica ovog vremena?
- Nećemo plakati nad prolivenim mlekom. To treba da se priča i prenosi za ovim novim kafanskim stolnjacima. Mnogo je života utkano u ovaj rukopis. Baš sam se obradovao kada je Dejan Cvejić, vlasnik "Konobe", jednog baš ušuškanog mesta na Čuburi koje je bilo Kaporova poslednja kafanska stanica 13 godina, pristao da govori. I dok je pričao o mački Ćići (zbog svog promiskuiteta dobila je ime po italijanskoj porno-glumici Ćićolini), koja je svakog dana ručala sa jednim gostom, Crnogorcem, policajcem, ja sam video Kapora. I sve te sočne priče ulepšavale su mi život radeći na ovoj knjizi, a sada to predajem vama. Da zajedno uživamo.
Šta mislite da bi Kapor rekao da može da pročita ovu biografiju?
- Uveren sam da bismo se smejali, šetali Arčija po Karađorđevom parku i da bi opet tražio da mu pričam o sekretarici redakcije Marini, o kojoj smo tada razgovarali dok smo šetali Arčibalda po Karađoki.
Kurir.rs, Ljubomir Radanov
Bonus video:
