Povod za razgovor sa glumicom Tamarom Aleksić krije se u njenom dvostrukom jubileju. U susret tridesetom rođendanu, ova mlada umetnica obeležava i deceniju karijere pred kamerom, otkako je 2012. zaigrala u seriji Zdravka Šotre "Šešir profesora Koste Vujića". Ipak, u pozorištu je počela mnogo ranije, kada se sa samo šest godina kao Vodena Vila pojavila u predstavi "Ivica i Marica". Na tom putu od pozorišta "Puž" do brojnih velikih filmskih festivala brusili su je jednako iskustvo novih uloga, ali i saradnja sa kolegama s kojima joj se profesionalni put ukrštao.
Dok se sprema za novu rolu u jednoj romantičnoj komediji, Tamara se za TV Ekran priseća ko joj je sve pružio ruku kad je najviše trebalo. Na tom spisku svakako je reditelj Šotra, umesto kog je početkom meseca na festivalu Sofest primila nagradu za životno delo.
Razmišljate li o početku karijere?
- Kao da sam u svađi s vremenom, vremenski protok mi je nejasna stvar. Verujem da je svaki trenutak večan i zato imam problem da znam kada se šta radilo i koliko je vremena prošlo. Ne pamtim godišnjice, često ni svoj rođendan, ali tu je moja porodica, koja veoma voli proslave. U avgustu punim 30 godina, što mi je smešno, a i ne osećam nikakvu presiju godina, kao što su mi rekli da treba da osećam.
Zbog čega?
- Civilizacijski je nametnuto, pogotovo ženama, da se do tridesete skuće, nađu partnera, stalno zaposlenje... Ako nemaš utemeljenje u porodici i sebi, ti i ne znaš da li to želiš. Samo da to tako treba. Imam sreću da sam odrasla u porodici koja se trudila da gaji moju individualnost i da me nauči da je najbitnije da ja budem okej sama sa sobom. Tako da se trudim da nemam presiju od vremena, već da mi je svaki trenutak i svaka godina zabavna. Pogotovo što sam rođena 1992, pa mi, otkako znam za sebe, nikada ništa nije bilo sigurno. Mi milenijalci smo naučili da plivamo šta god da nas zadesi.
Sećate li se kako je došlo do toga da zaigrate u "Pužu"?
- Odlazila sam kao publika i bila očarana magijom pozorišta, a onda me je jednom baka odvela na audiciju za njihov hor. I mala plava devojčica Tamara Aleksić, koju je dovela baka Nada Srdanov Peternek, bila je primljena. Caca Aleksić je kasnije volela da se našali i kaže: "Naravno da smo je primili, preziva se Aleksić, isto kao i ja." Zaljubila sam se i u taj hor i u sve. Baka me je stalno vodila, ali jednog dana, kada je došla po mene, nije me bilo. Ušla je u salu i videla kako sedim na ivici scene i pregovaram sa Brankom i Cacom za ulogu u "Ivici i Marici".
Iako mi je Caca objašnjavala da sam dosta mala da bih u propadalištu, jednoj mračnoj rupi, čekala pola predstave da bih na kraju izašla kao Vodena Vila, presudila je duga zlatna perika da pristanem na sve. Tada sam imala kratku kosu, koja me je frustrirala jer nije htela da raste, pa još kad me tata uvuče u leviske i majicu, svi pitaju da li sam dečak. Zato mi je ta obećana perika bila važna da pristanem na sve. Tu sam stekla i prve drugare "iz podruma", među kojima i Baneta Zeremskog, koji je igrao Kreku, princa pretvorenog u žabu, a mnogo godina kasnije igrali smo u Madlenijanumu u komadu "Dolče vita". I ostali prijatelji. Bez njega i njegove Nade Vasić život bi bio mnogo siromašniji.
Kako vam se iz ove vizure čini priča po kojoj vas je Ivan Bosiljčić, na nagovor vaše majke, naše čuvene TV novinarke Tanje Peternek Aleksić, pokušavao da odgovori od glume?
- Boske je jedan mnogo dobar, čestit i neiskvaren čovek. Rekao mi je: "Mnogo je teško biti glumac, a još teže biti glumica." Na moje "znam", dodao je samo: "Dobro, ja sam pokušao." Prošlo je neko vreme, otišla sam na prijemni, položila ga i potom išla na kasting za "Šešir profesora Koste Vujića". Dobila sam ulogu, a prva scena koju sam snimala bila je sa horom u kojem je Ivan igrao Mokranjca, pa mi je rekao da mu je drago što me nije odgovorio. Nekoliko godina kasnije igrali smo i u "Velikom Getsbiju". Čudesan lik i partner na sceni.
Da li vam je majka objasnila zašto nije htela da odete u glumice?
- Svaki roditelj bi trebalo da postavi dovoljno pitanja detetu kako bi bilo sigurno da svojom odlukom nije zaneseno. A ja svoju majku i oca smatram dobrim roditeljima i prijateljima, jer su mi osigurali da razmislim o svim aspektima glume i donesem odluku koja je prava za mene.
Jeste li uz majku novinara i dramaturga, oca montažera i baku, koja je takođe radila na televiziji, drugačije doživljavali tu magičnu kutiju?
- Televizija mi nije bila strana, a uz njih sam naučila da je to posao koji mora mnogo da se voli. Baka je bila jedna od prvih spikerki, kojoj je potom bilo dosadno da je stalno šminkaju jer je više volela da "koristi svoj um", kako je volela da kaže, pa je uz Lolu Đukića postala sekretarica režije koja je radila dosta televizijskih drama, a posle i vršila obuku za sekretarice režije širom Jugoslavije. Uz nju sam slušala o tome šta je televizija bila. Od mame i tate sam slušala šta televizija i film jesu. Caca i Branko su me učili o pozorištu i o zajedništvu.
Kroz njihove priče učila sam kako se voli ono što radiš i radi ono što voliš. Koliko su ljudi bitni da bi nastala umetnost. I kako uvek moraš da se sećaš ljudi koji su ti omogućili da se baviš ovim poslom. Znam da mene, moje generacije, novih generacija ne bi bilo da nam nisu trasirali put naši prethodnici Milena Dravić, Mija Aleksić, Pavle Vujisić, Petar Kralj, Rahela Ferari, Olivera Marković... Moraš da poznaješ istoriju svog plemena, koje god to bilo.
Često vas porede sa Milenom.
- To je čast, volela bih da ličim na Milenu, ali ona je bila jedna jedina. Koliko god da mi to imponuje, a beskrajno mi imponuje, toliko mi odgovara što sam ja ja. Sa svim svojim manama, a imam ih dosta, i sa nešto malo vrlina. Prilično mi je lepo u svojoj koži i radije biram da budem ja nego bilo ko drugi.
Kakva je Vesna Čipčić kao mama?
- Vesna je bila moja prva filmska mama u "Šeširu profesora Koste Vujića", a najveća filmska mama mi je Nela Mihailović, jer sam s njom imala najviše scena u seriji "Santa Maria Della Salute". Vesnu često srećem u BDP i uvek se obraćamo jedna drugoj sa "mama" i "kćeri". Obožavam je, kao i Nelu, koja ima taj divan zaštitnički momenat ne samo prema mladom kolegi nego prema svima. Imala sam super mame i zadovoljna sam svim svojim mamama, koje su mi savete davale svojim primerom.
Sećate li se nekog?
- Ima ih previše. Imala sam sreće da sam sretala i radila sa neverovatnim ljudima. Koji su pre svega to. Ljudi. Tako da sam doživela da mi je tremu od prvog poslovnog angažmana sredio jedan Aleksandar Berček, opuštajući me nekom pričom nevezanom za posao. Ili što je svojim primerom pokazao kako se diskretno zalažeš za svoje kolege. Ili kako me je na mojim prvim Filmskim susretima u Nišu, kad su zaboravili da me prozovu i ja htela da ostanem po strani, uhvatio za ruku i rekao: "Ništa, ti onda izlaziš sa mnom na scenu, kao glavna uloga, a ja ću da im stavim do znanja koliko su pogrešili što su te prevideli."
Privilegija je učiti od tih neverovatnih ljudi.
- Da, o tome kako želiš da se baviš svojim poslom i kakav čovek želiš da budeš. Kostimografkinja Ivanka Krstović me je naučila kako da poštujem svoj kostim i, kad se presvlačim u svoju odeću, da taj kostim poštujem i savijem jer je deo mog lika. A lik se poštuje i voli podjednako kako se poštuju i vole saradnici, što je rekao Miki Krstović. I pristupaš mu kao njegov advokat, jedini koji može da ispriča njegovu priču, što sam naučila od Svetozara Cvetkovića. Sve te priče uz kafu, u kadru ili na setu, takođe su vrsta škole.
Govorite s nekom punoćom o glumi. Sumnjate li u pravi izbor?
- Svaki dan se preispitujem više puta dnevno. Jer, ako ne sumnjaš u sebe i svoj rad, to znači da nećeš napredovati, nego ćeš stagnirati, a vremenom to je isto što i nazadovanje. To sam naučila od Marka Nikolića. On je bio čudesan. Bio je jedan od mislećih glumaca, koji je toliko voleo to što radi, igrao je i tretirao svoje kolege sa mnogo poštovanja. Nemoguće je prisustvovati takvoj veličini i skromnosti a da ne prede delić na tebe. Isto je i sa Slavkom Štimcem. Ima toliko nestvarnih ljudi koji se bave ovim poslom na način koji može da bude inspirativan. Oni nose odgovornost prema poslu, liku, kolegama, ali utiču i na to kako ćeš živeti, da li ćeš hteti da budeš bolji čovek.
Ima li popularnost isto značenje danas kao nekada?
- Ne smatram sebe popularnom i možda me to spasava. Najveći mi je kompliment kada me prepoznaju na ulici u kraju kao komšinicu. Onu koja stalno kupuje "šok" žvake i s kojom se ispričaš ispred dućana. Slava je zavodljiva stvar, ali neopipljiva i od nje ne možeš da platiš račune. Može da bude korisna kada imaš pad samopouzdanja, pa da te u trenutku podigne, ali ništa više od toga. Nju, kao ego, možeš da koristiš za dobro, ali kad ti vladaš njom. Ne ona tobom.
Šta vam publika najčešće kaže?
- Jednom mi je prišla mlada devojka koja je nekoliko godina pre toga gledala predstavu "Dogvil", sa kojom smo gostovali u njenom gradu, i rekla da je taj komad presudio u njenom izboru da posle postane inspektorka. Da bude neko ko će zaustavljati nasilje u porodici koje je gledala u našoj predstavi i doživela u bliskom okruženju. Ta prepoznavanja i spoznaje vredni su svega. Zbog toga se bavim glumom. Da bih ispričala neku priču koja će nastaviti da živi u publici. Ne zbog popularnosti.
Da li vam je lepota idealan saveznik u glumi?
- Svaki čovek sebe vidi drugačije od doživljaja okoline. Ali, kao što kaže moja nova mala drugarica Natalija, svaki čovek je sebi lep. I to je tačno ako si dobar sa sobom. Nekome je Margo Robi oličenje lepote, drugome je to Kejt Blančet, mada ja izdvajam Emu Tompson kao neprocenjivu lepoticu. Ipak, ne kaže se džaba lepota je u oku posmatrača. A to, evo, zna i Natalija, koja i dalje ima mlečne zube (smeh).
Vas taj epitet prati od oživljavanja Lenke Dunđerski. Da li vam je na pravi način otvorila vrata glume pred kamerom?
- Lenka mi je bitna isto kao i svaka druga uloga, ali zahvalna sam za tu seriju i Šotri, Vesi Krčmaru, Tuti, Milančetu, Vojinu kao divnom partneru, ali i produkciji "Vižn tima", koja mi je napravila sigurnost da s lakoćom mogu da se bavim izazovnim zadatkom.
Film Gorana Paskaljevića "Uprkos magli" doneo vam je iskustvo posebne pripreme za rad. Kako ga se danas sećate?
- Gluma te stalno tera da učiš. Kod Gorana sam morala da igram na italijanskom, koji ne govorim. U "Outpostu" sam morala da se tučem. U "Crno-bjelom svijetu" da kažem nekoliko replika na švedskom. "Za Aleksandra od Jugoslavije" da rekonstruišem Marijino učenje i usavršavanje srpskog jezika. Stalno učiš nešto novo, ali ti to otkriva i neke hobije koji posle ostaju sa tobom. Na primer, da se ne bavim ovim poslom, nikada ne bih saznala koliko volim da sa Dankom odem u streljanu kod mog profe Dragana Gvozdenova i pucam. Sad već imam položenu obuku za rukovanje vatrenim oružjem: sačmaricom, lovačkim karabinom, revolverom, malokalibarskom puškom. Ili, da nisam radila seriju "Pogrešan čovek", nikada ne bih otkrila koliko smirujuće dejstvo ima vrtenje noža leptir.
Šta najčešće radite dok čekate novu ulogu?
- Provodim vreme sa voljenima. I maštam.
Kurir.rs/ Jasmina Antonijević Milošević Foto Zorana Jevtić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
