Elvis Bajramović (36) iz Bojnika, koji je osvojio Prvu trubu na 61. Saboru trubača u Guči, u intervjuu za Kurir kaže da nagradu nije očekivao, jer nije bilo realno da je dobije i sada, budući da se u svoj grad s istim priznanjem vratio i 2019. godine. Saborskoj publici se ovoga puta njegov bend predstavio numerama "Avaj, avaj, močvaro" i čočekom.
Kako se osećate nakon pobede?
- Guča je san svakog trubača. Put do nje je dug i težak, jer je potrebno proći brojna predtakmičenja. Mnogo se rada i znoja prospe dok se ne popenje na binu Sabora trubača u Dragačevu. Na jugu Srbije su mnogi orkestri odlični, zato je teško u takvoj konkurenciji biti najbolji. Za Feata Sejdića čuo sam kada imao osam godina, a deset kada sam saznao šta je Guča. Od tada sam sanjao da se popenjem na tu binu. Prvi put sam se tresao od treme, dugo mi je trebalo da shvatim da sam dostigao taj san.
Jeste li nekome posvetili nagradu?
- Sugrađanima i našem Bojniku. Opština je znala da nas podrži tokom predtakmičenja, a narod nas je nakon pobede dočekao kao da smo osvojili Vimbldon. Uzbuđen sam i srećan. Nama to mnogo znači. Ali zahvalan sam i svojoj tetki Bosiljki što nosim ime slavnog pevača Elvisa Prislija, kralja roka. Nije tetka pogrešila jer, osim što sviram, prilično dobro i pevam. Moj otac i deda su u Bojniku čuveni građevinci, totalni laici za bilo kakvu umetnost, ali preci s majčine strane su svi muzičari, i to vrlo uspešni. Odatle vučem taj gen.
Ali niste stekli formalno obrazovanje?
- Sviram na sluh, ali bih voleo da je u detinjstvu bio neko da me posavetuje da se i muzički obrazujem, bar note da znam da čitam. Sada moj mlađi sin Samuil (6) svaki dan plače da mu se kupi truba, ali ne plastična, već ona prava. I moram da mu je kupim. Stariji Dejvid (16) već je član benda, dok ćerka Dejana (19) nije zainteresovana za muziku.
Vaši počeci nisu bili laki. Ko vam je pomogao?
- Nismo imali ni odelo, pa mi je palo na pamet da od jednog privrednika iz Leskovca zatražim sponzorstvo. Odbio me je, čudeći se odakle mi ideja da ga to pitam. Nedugo potom svirali smo na jednom veselju, kad on tamo. Prepoznao sam ga tek kada mi je prišao i tražio pesmu. Kažem mojima: "Ima da svirate, da raznesete plafon!" Tako i bi. Čovek nam kupi odelo. Danas, posle više godina, ne bismo bili u Guči da nam nije poklonio kombi. Hvala Aleksandru, dok sam živ, sviraću mu: "Kada bi me pitali".
Koji nastup posebno pamtite?
- U Francuskoj smo na jednom festivalu nastupali kao takmičari Severne Makedonije. Trebalo je da odsviramo jednu numeru najavljeni kao afirnisani bend sa iskustvom. Prišao je šef organizacije i dao mi notnu svesku. Bledo sam ga pogledao i rekao da note ne znam. Počeo je da se hvata za glavu. Rešili smo to tako što smo nekoliko puta čuli melodiju i odsvirali je bez greške.
Proslavljeni Šaban Bajramović vam je rođak.
- Šaban je institucija, i svi poštujemo njegovo ime i delo. Kao vrlo mlad želeo sam da ga upoznam. Išao sam više puta u Niš da ga sretnem, ali mi se nije posrećilo. Kasnije sam došao do zaključka da je to bilo dobro. Znam da sam karijeru napravio svojim prstima i znojem.
(Kurir.rs/ Denis Čeković)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
