LJUBAV IH JE ZAPALILA, A NA KRAJU I UBILA! Gatara, samoubistvo i simbolična smrt: Njihova sudbonosna veza ostaće zauvek upamćena!

Ljubav čuvenog ruskog pesnika Sergeja Jesenjina i američke balerine Isidore Dankan ostaće zauvek upamćena kao vatrena i sudbonosna, tragična i beskrajna. Oni su bili dve strane istog novčića i dva tela jedne duše, ali oni zajedno nisu mogli da nađu mir. Ljubav ih je zapalila, a na kraju i ubila.

U trenu kada su se upoznali 1921. godine, kada je Jesenjin napunio 26, a Dankan 44, slavna Amerikanka jedva da je znala dvadeset reči na ruskom, dok melanholični pesnik nije znao ama baš ništa na engleskom. Da sve bude čudnije, to se nikada nije ni promenilo. Ali, to je bilo dovoljno da stupe u brak, proputuju svet zajedno, da se obožavaju, spavaju zajedno, svađaju, vređaju, čak i tuku…

Sergej je tada bio već uveliko prepoznat u ruskom društvu, a važio je za buntovnog mladića lojalnog novoj vlasti, talena kog je obožavala nacija. Lako se zaljubljivao, ali i odljubljivao, žene je doživljavao kao potrošnu robu, a one su ga volele zbog njegove slave, plavih lokni i svetlih očiju. Do trenutka kada je upoznao Isidoru, Jesenjin je već iza sebe imao tri propala braka iz kojih se izrodilo troje ddece.

Dankanova je bila već ostvarena i proslavljena plesačica, žena koja je pomerila granice i intrigirala svet, a u prestonicu Rusije došla je sa tragičnom ljubavnom prošlošću, providnom plesnom odorom i koferom punim neostvarenih želja. Bila je krupna, nimalo nalik na klasičnu balerinu, ali neverovatno uspešna i svom poslu, temeljno je istraživala drevne grčke plesove, a njena opsesija njima dosezala je apsurdne razmere, naime ona je plesala čak i u modernoj varijanti tunike koja je neodoljivo podsećala na antičke toge. Granice je rušila time i što je plesala gotovo naga, a za nju je to simbolizovalo slobodu od društvenih konvencija i mogućnost da se poveže sa prirodom.

Isidora nije namerno šokirala, ona je zapravo samo dozvoljavala da je preplave emocije jer u njenoj su glavi fizičko i duhovno, umetnost i seks bili nerazdvojni. U Moskvi obrela, na poziv Lenjina, nakon revolucije, gde je otvorila školu modernog plesa za devojčice, a uporedo je često organizovala svoje performanse.

Slavna umetnica uzgubila je dvoje dece u saobraćajnoj nesreći, a potom joj je i preminulo i treće dete samo nekoliko dana nakon porođaja. Uprkos tome što je u 40-oj godini i dalje zračila mladalačkim duhom, nije ni slutila da će doživeti najuzbudljviiju ljubav u svom životu. Neposredno pred dolazak u Rusiju, čuvena londonska gatara prorekla joj venčanje na ruskom tlu, na šta se Isidora samo nasmejala u lice i otišla ne ostaviviši joj ni paru. Ali, onda je u jesen 1921. upoznala Jesenjina.

Baš na jednom u nizu njenih nastupa, na boemskoj žurci punoj alkohola i dima, u ateljeu slikara Žora Jakulova, upoznala je i Jesenjina. Teško je zamisliti reakciju tadašnjih radnika u socijalističkoj Rusiji na njenu tačku “Ples sa šalom”. Isidora je polugola skakutala po bini, mašući crvenom maramom. Ali, postojao je jedan čovek koji je reagovao baš onako kako je ona oduvek priželjkivala…

Videvši je Jesenjin je ostao opčinjen, pun želje da uradi nešto udarno i izražajno. U tom trenu je glasno opsovao i krenuo da se probija kroz masu uzviknuvši: “Dođavola, sklonite se svi sa puta”, pa izveo kratak, budalast i divlji ples za Isidoru. Potom je pao na kolena. Isidora ga je pomilovala po glavi, i jednostavno izustila: “Anđeo”, samo nekoliko sekundi kasnije pogledala ga je u oči, pa rekla: “Đavo”.

Iste noći, opčinjeni i zaneseni, Isidora i Sergej napustili su veselje i nastavili zabavu u dvoje u njenom stanu. Ljubav je nezadrživo ušla u njihova srce, zanavek im odredivši sudbinu. Njihova veza je u mesecima koji će doći nastavila da začuđava okolinu, njihove poznanike i prijatelje. Malo ko je razumeo ogromnu razliku u godinama, komunikaciju isključivo gestovima i pogledima, a još je bilo manje onih koji su mogli da shvate Isidorinu poslušnost kojom je reagovala na ofanzivne ludorije pesnika.

Međutim, sve prepreke bile su nebitn, jer jednostavno ništa nije moglo da zamuti njihove emocije, te su, posle svega šest meseci od prvog susreta, odlučili da se zavetuju jedno drugom na ljubav i vernost i zvanično. Neko vreme sve je išlo glatko, imali su svoj malo “raj”, a često su i nastupali zajedno, ona je igrala, on je čitao svoju poeziju. Isidori je predstojala turneja po Evropi i Americi, a ona nije mogla da zamisli da se razdvoji od njenog Sergeja Aleksandroviča, kako je volela da ga zove, pa ju je Rus očekivano pratio na tom putovanju. Baš tada, daleko od drage Rusije, započeli su problemi – tamo, u dalekom svetu niko nije poznavao Jesenjina, niko nije mario za njega, bio je odsečen od svega što je voleo i čemu se divio, bio je običan ruski seljak i suprug poznate Isidore Dankan.

Kada bi Amerikanci čuli da piše poeziju i da je nacionalni pesnik, jednostavno bi ga upitali: “Ali, šta ti uopšte radiš za život?”. Sve to učinilo ga je bolesnim i očajnim – počeo je da tugu i nezadovoljstvo utapa u alkoholu. Kada su novine pisale da Isidora stiže u pratnji svog mladog supruga, on je bio toliko besan da ju je gađao cipelama. Od nemoći i besa sve što mu je ostalo jeste da pravi skandale nekada obožavanoj ženi. Počeo je da deli Isidorinu odeću siromašnima, pravi scene u restoranima i javnim mestima. Odnos među supružnicima mesecima je eskalirao sve dok nisu postali stranci i neprijatelji jedno drugom.

- Odvela sam Jesenjina daleko od Rusije. Htela sam da ga pokažem svetu. Sada moramo da se vratimo u Rusiju kako bi on sačuvao svoj um, jer bez Rusije, on ne može da živi - rekla je Isidora jednom prilikom. I zaista, prijatelji više nisu mogli da prepoznaju Jesenjina, on je bio drugi čovek, istrošen, umoran, nervozan, pun teških, crnih misli, iz njegovih usta izlazile su bezobzirne, grozne reči i pregršt uvreda na račun žene koju je voleo.

Oni koji su bili upućeni u odnos pesnika i plesačice tvrde da je tih meseci Jesenjin često napuštao Isidoru, a ona ga je preklinjala da se vrati, ljubeći mu cipele, govoreći: “Sergeje Aleksandroviču, ja te volim!”

Ali, i tome je morao doći kraj, žena koja nikada nije rekla nijednu lošu reč o voljenom Jesenjinu, više nije mogla da trpi njegovu destrukciju. Iscrpljena i nesrećna, Isidora je pijanom Jesenjinu saopštila da ide u Pariz bez njega i da ga ostavlja samog u Moskvi.

- Konačno sam slobodan. Stara veštica - pričao je prijateljima pesnik.

Samo nekoliko meseci nakon njenog odlaska on joj je poslao drzak i kratak telegram:

- Ja volim drugu. Ženim se. Srećan sam.

Njegovi prijatelji su nakon njegove smrti svedočili da je u stvari želeo da joj kaže da je voli, ali da ne može da živi sa njom, i da mora da potraži svoju sreću sa drugom, te da isto želo i njoj. Ipak, pokušao je da je zauvek istisne iz života grubim rečim A, to je ono što mu je oduvek išlo od ruke, da rečima izazove kako najlepše emocije, tako i duboke ožiljke. Ono što Isidora nije znala jeste da je to bila velika laž, Jesenjin jeste bezglavo lutao sa drugim ženama, a 1925. godine čak se i oženio Sofijom Tolstoj, unukom čuvenog Lava Tolstoja, ali je njegovo srce zauvek ostalo kod te “gipke, lakonoge breze”. Ne samo srce, već i zdrava pamet…

Naime, Sergej Aleksandrovič je zalazio lagano u “ludilo”, bio je u sve gorem psihičkom stanju, neumereno je pio i neretko razgovarao sa “crnim čovekom”, đavolom koji je živeo u njegovoj mašti.

Rasplet je neminovno bio tragičan. Jedan njegov prijatelj, prisećajući se poslednjeg susreta sa pesnikom, otkrio je šta mu je rekao Jesenjin, pun sete i tuge:

- Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isidore. Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ja ću joj napisati… pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati da mi padne u zagrljaj…

Poslednji Jesenjenovi meseci bili su obojeni teškom, sivom atmosferom beznađa, tuge i ludila, ali baš tada su pesme iz njega tekle nezaustavljivo i silovito, kao da su “navijene iz mašine”, kako je sam pričao. Kao nikada pre, on je pisao i sećao se ljubavi, mučila ga je njena prolaznost, a opet ju je smatrao najvećim čudom života. Kada mu je u jednom trenutku nestalo mastila, krvlju je napisao pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja”, za koju se ispostavilo da je i poslednja…

“Čitav život čekah malo sreće,

al’ u noći ipak ostah sam…

Doviđenja, bez stiska, bez reči!

Čemu bol i vrelih suza žar?

Za nas nije nista novo mreti,

ni sam život nije nova stvar…”, napisao je čuveni Rus, u tom trenutku “rob” uobrazilja, zlovolje i usamljenosti.

Pesmu je zgužvanu strpao u džep svog prijatelja, a zatim je samo dan kasnije okončao svu svoju agoniju, u snežnoj i tužnoj noći između 27. i 28. decembra 1925. godine, u lenjingradskom hotelu “Angleter” Jesenjin je sebi presudio, u svojoj 30. godini života.

Neuredna soba broj 5, u kojoj je nekada boravio sa njegovom Isidorom, voleći je i ljubeći, postala je njegova grobnica. Sergej Aleksandrovič izvršio je samoubistvo na tri načina kako bi osigurao da neće preživeti – presekao je vene, zapalio cev od grejanja, svezao je šal oko vrata i obesio se.

Nakon ove tragedije Dankanova se potpuno povukla iz javnog života. Beg od tuge i bolnog nedostajanja tražila je u kratkim i prolaznim aferama. Ipak, voljenog čoveka nadživela je samo godinu i po dana. Već je zagazila u šestu deceniju kada se u Nici zabavljala sa mladim ljubavnikom – jednog septembarskog dana prebacila je svoj čuveni crveni šal oko vrata i krenula da se provoza sa tim zgodnim Italijanom. Bio je to poslednji dan u životu lepe, slavne Isidore – šal, njen zaštitini znak, ali i isto ono čime je Jesenjin sebi oduzeo život, slučajno se obmotao oko točka automobila u pokretu i – udavio je.

(Kurir.rs/A.G.)

Bonus video: