ZBOG OŠTROG JEZIKA REŽIM MU JE UKINUO EMISIJU I TADA JE POČEO NJEGOV KRAJ: Niko nije manje ličio na dete, a VIŠE imao njegovu dušu

Dušan Duško Radović rođen je u Nišu 29. novembra 1922. godine. Njegov otac Uglješa bio je poreklom iz Čačka, a majka Sofija Nišlijka.

Otac je radio kao mašinovođa, pa će se upravo zbog tog posla cela porodica preseliti u Suboticu kada je Duško imao šest godina. Tu će završiti osnovnu školu i šest razreda gimnazije, a od 1938. godine živeće u Beogradu, gde i maturira 1941. godine.

Bio je glavni urednik "Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista "Poletarac“, novinar "Borbe“ i urednik Studija B.

Sedam godina je budio Beograđane emisijom "Beograde, dobro jutro”, od 1975. godine do 1982. godine, kada je emisija ukinuta.

Objavio je knjige "Poštovana deco“, "Tužibaba i još 9 jednočinki“, "Zašto deca čačkaju nos“, "Pričam ti priču“, "Gde je zemlja Dembelija“, "Na slovo na slovo“, "Ženski razgovori“, "Plavi žaket“ i mnoge druge. Ostavio je veliki trag na televiziji, radiju i u pozorištu

Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu.

Veština nizanja reči i igre sa njima činila je Duška Radovića neizbežnim štivom kako za male ljude, tako i za one velike.

Njegov talenat pretio je da zaseni njegov privatni život koji je takođe bogat, buran, šaljiv, pomalo začinjen nepravdom, nestašlucima jednog večitog dečaka zarobljenog u oklop naizgled ozbiljnog i strogog čoveka. “Niko nije manje ličio na dete, a više imao dušu deteta” - govorili su njegovi prijatelji.

Njegov rad, posvećenost, pesme i aforizmi govorili su o njemu, nije voleo da ga zovu pesnikom, o svom malom životu, kako ga je nazivao nije mnogo govorio, kao ni o ljudima koji su ga činili. O njegovoj supruzi se jako malo zna, skrivao je dobro od očiju tog nakrivljenog, tmurnog, licemernog sveta. Nije govorio o svom ljubavnom životu, ali bio je sredstvo za izjavu ljubavi.

Zbog oštrog jezika, naivne iskrenosti, politički režim mu ukida emisiju i tu počinje kraj velikog Duška Radovića. Prema rečima najbližih iz dana u dan se topio, nestajao na njihove oči, čak su i lekari govorili da bi im lakše bilo da je rak kako bi mogli da uspore bolest, ovako se činilo kao da sam Duško želi da umre.

Njegov rad bio mu je vazduh, otkucaj srca, krv u žilama, bez toga bio je biljka koja je čekala onaj dan i on je došao, taj 16. avgusta 1984. godine, zauvek je svetu ukrao Dušana Duška Radovića.

(Kurir.rs)