Književnica i rediteljka Vida Ognjenović svoh opuj proširila je komadom "Poetesa" koji je inspirisan životom Milice Stojadinović Srpkinje, prve srpske književnice.
Milica Stojadinović Srpkinja je živela u burnom istorijskom periodu buđenja nacionalne svesti i raspada Habzburške monarhije, da drama nije biografska već da se kroz to bavila položajem umetnica u društvu, u porodici, sukobom sa drugima i sa sobom.
Vida Stojadinović otkrilo je to što ju je posebno privuklo kod ove pesnikinje, zbog čega je njen život ovekovečila u svom komadu.
- Kad smo u školi učili da je ona bila prva pesnikinja na našem jeziku, njene pesme su mi bile neprivlačne, patetične i nespretno rimovane. To je bilo vreme Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Daviča, njihove pesme smo učili napamet. Mnogo kasnije kad sam pročitala tekstove o njenom životu, taj njen uspon i pad, i činjenica da je još za života zaboravljena, shvatila sam da je u pitanju prava tragedija - započela je rediteljka i potvrdila da je Milica bila jako bliska Vuku Karadžiću i da je važila za lepoticu:
- Da, poznata kao lepotica, imala je 18 godina kad joj je štampana prva pesma. U današnje doba to je mladost, a onda je to bila odrasla osoba, jer su se devojke sa 16 udavale, a sa 25 bile, što bi se reklo, ocvale i usedelice. Bila je vrlo poznata tom krugu oko Vuka Karadžića, a Vuk je nju vrlo cenio, ali više kao skupljačicu narodnih pesama po Sremu gde nije imao puno saradnika. Mogao je da se pouzda u njenu saradnju, bila je školovana, odlično je znala nemački, ali ni on, kao ni mnogi, nije čitao njene pesme. Prihvatio ju je i krug pisaca oko Vuka. Njome su se dičili jer u to vreme i u Evropi su žene pesnici bile retkost, ali je pitanje koliko su je istinski prihvatili kao njima ravnu.
Njegoš je voleo Milicu:
- Mislila sam da je to sumnjiva anegdota, ali je bilo tačno. To navodi i Radmila Gikić Petrović u svojoj odličnoj knjizi “Život i delo Milice Stojadinović Srpkinje”. Kad sam tu knjigu pročitala, shvatila sam da moram da napišem dramu “Poetesa”. Radmila je tako sistematski obradila život i trud ove zanimljive žene, da nije bilo potrebe da mnogo tragam izvan toga.
Njen život nažalost nije sledio tok poznatih muškaraca iz njene oblasti, te je ubrzo završila tragično:
- Nažalost, a možda nije ni moglo drugačije. Roditelji su joj umrli, a tada po austrougarskom zakonu sinovi su bili isključivi naslednici roditeljskog imanja. Zato je Miličina rodna kuća posle smrti roditelja prodata i ona je morala da dođe u Beograd. Potucala se od sobička do sobička. Tražila je neku pomoć od ministarstva, koju je dobila jednom i više nikad. Svojevremeno su je podržavali knez Mihailo i kneginja Julija, koja je čak u jednom momentu otkupila 200 njenih knjiga da bi joj pomogla, a posle su poklanjane deci po školama. No kad je ona došla u Beograd, knez Mihailo je već bio ubijen. Izvesno vreme živela je od prodaje nekog nakita koji je svojevremeno dobila od kneževskog para, a nemaština i glad su je doveli do prosjačkog štapa. Umrla je na ulici prosjačeći.
Počela je kao slavljena poetesa, a završila tako da ni služba poeziji, ni tako žalosna smrt, ništa to nije pomoglo njenom imenu u spomenici pesnika. Skerlić ju je ocenio kao slabu pesnikinju, značajnu samo po tome što je bila prva žena pesnikinja. No ne može se za nju reći da je bila potpuno bez dara, ali to burno istorijsko doba kad se raspada Habzburška monarhija, ona se stavila u službu buđenja nacionalne svesti, oponašajući neke neuspele pesničke modele i tako bila žrtva svojih ubeđenja.
Delo "Poetesa" nije biografska drama, a Vida je otkrila i zašto:
- Nije biografska jer mi nije bilo zanimljivo da poredim događaje iz njenog dramatičnog života. To je već uradila književnica i naučnica Gikić. Ono što sam ja htela da uradim jeste da ispitam zašto je ta žena takav književni i životni brodolomnik. Ovo bi se moglo nazvati scenskom raspravom. Njen otac je bio protiv njenog pisanja, objasnio je da strahuje za nju, jer to nije posao za žene.
Književnica je otkrila i šta je problem sa današnjim društvom:
- Velika kriza kulture društva. Kulturne potrebe sve više guši tehnologija, a tehnološki napredak ujedno ima dosta strašne nuspojave. Tehnologija je otvorila puteve koji zadovoljavaju površinsku kulturnu radoznalost, kao što je brzina dolaska do informacije, ali ne i do procene njenog kvaliteta. Tehnologila niveliše podatke po abecednom, azbučnom redu, po traženosti… ali ne i po istinskoj važnosti sadržja. Slika je pobedila reč i nametnula paradigmu da je pismenost suvišna. Jezički obim imenovanja stvari se drastično smanjuje i nepismen čovek može da prati šta se u svetu događa, ali ne zaboravimo da slika najčešće zahteva tumačenje. Sužavanje potrebe da se u saznavanju ide dalje od površine slike je znak velike kulturne i društvene krize.
Premijera predstave održana je juče u Srpskom narodnom pozorište u Novom Sadu, a u glavnim ulogama našli su se Nataša Stanišić, Predrag Momčilović, Gordana Kamenarović, Tamara Stanisavljev, Miodrag Petrović, Jovana Balašević i drugi
(Kurir.rs/Blic)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
