MORAMO DA ZAKOPAMO RATNE SEKIRE KAKO BISMO SAČUVALI NAŠU SRBIJU: Petar Božović o glumi, mladima i sunovratu SRPSKE KULTURE

Za glumca Petra Božovića prošla godina bila je u znaku nagrada, a posebno ga je obradovalo priznanje Drvo života, koje mu je dodeljeno na Kustendorfu za buduće filmove.

U 2023. godini konačno bismo mogli da vidimo glumca na velikom platnu u istorijskom spektaklu "Heroji Halijarda", ali pre toga i u seriji "Ubice mog oca". Legenda srpske glumačke scene kaže da nije više spreman za velike uloge, ali da uživa da igra epizode. Pred veliki praznik pričali smo i o mladim kolegama, serijama, ali i o sudbini južne srpske pokrajine.

- Svim građanima čestitam Dan državnosti i celoj vašoj redakciji - kaže kroz osmeh glumac.

Teška je godina za Srbiju, a Kosovo je opet pitanje svih pitanja.

- Vreme je da se svi Srbi okupe oko očuvanja Kosova i da pokažemo taj deo svog patriotizma. Ne smemo da trošimo vreme za izgradnju sopstvenog lika i dela u trenutku kad je opšta opasnost. Zube i očnjake jedni drugima možemo pokazati u mirnodopskim uslovima. Mi smo kao životinje koje beže od šumskog požara. Svi sada moramo da zakopamo ratne sekire kako bismo sačuvali našu Srbiju.

Kako to možemo da uspemo?

- Samo zajedno. Moramo uvek da imamo kao dobar primer litija u Crnoj Gori.

Publika će vas nakon praznika gledati ponovo u nastavku "Ubica mog oca"?

- Neću da igram bilo šta na televiziji. Nisam to nikad ni ranije radio. Mala uloga, i dođe mi kao veliko osveženje.

Kako glumac može da napravi neke epizode kao nešto što će da se pamti?

- Ima jedna izreka otkad postoji pozorište. Nema malih uloga, već malih glumaca (smeh). Igrao sam mnoge glavne uloge, za koje sam dobio nagrade, ali umetnik mora da nauči kako da igra u nekom malom prostoru i da ispadne to posle jedan mali stan slatko namešten, što bi rekle žene.

Prošle godine ste bili u žiriju Filmskih susreta u Nišu i odlučili ste da Gran-pri ode mladom Denisu Muriću, a nagrađeni su i Pavle Mensur i mlada Anita Ognjanović. Da li vidite u njima neke naslednike ove stare grade?

- Vidim u njima neke nove velike glumce. Mora čovek da se obraduje što imamo dobre mlade nade. Ipak, moram ovde da se prisetim jednog razgovora s Mihizom, koji mi je rekao: "Nagrade najviše znače mladim ljudima." Treba nagraditi nekog ko je na nečemu vredno radio, a nije siguran da nije dobar i neizvesnost je u njemu, a priznanje ga učvršćuje da je na pravom putu. Za nas, danas glumce, ne znači puno dodati na spisak još jednu, jer smo ostvareni i to samo pravi gužvu u vitrini i stvara prašinu.

A kako vi pamtite taj prvi put?

- Bože dragi kako sam tada bio uzbuđen. Dobio sam nagradu za ulogu u "Ranjenom orlu" u Jagodini na Danima komedije. Dobio sam od sekretarice tu vest. Nisam dobio Zlatnog ćurana, ali neku malu glumačku nagradu. Dobio sam tada 150.000 dinara i šest čaša za jagodinsko pivo. Dugo sam ih nosio sa sobom, ali sam ih izgubio negde u selidbi. Sećam se da mi je tada Borislav Mihajlović Mihiz rekao: "Radujte se ovoj nagradi, nikada se više nećete poradovati toliko nijednom velikom priznanju." Bio je pravu. Nešto što je prvo uvek je najdraže. Želim svim mladima da dobiju nagradu i da osete da je to zasluženo.

Pratite li što se trenutno snima?

- Pratim, ali nemam živaca za te programe. Na televiziji ima toliko dobrih starih emisija kao što je "Kolo", da vidite kakva je kultura nekada bila. Radio Beograd je bio akademija, a Vlastimir Pavlović Carevac jedno čudo. Pola tih umetnika je bilo po logorima, ali nije moglo da se peva s lokalnim akcentom. Tekst je morao da se čuje, a pevačice, ne znaš koja je bolja. Moram sa žalošću da kažem da je taj sunovrat počeo kad je ukinut zakon o porezu na šund. Kad je prestao da važi taj zakon, pojavila se lavina na televiziju, muziku, ali i serije.

Danas na špici piše ko je producent, a ne reditelj. Sve je postalo naopako. Piše po šest pisaca, a ne mogu da rade kao jedan i dobro da vode likove. Ima puno propusta i radi se o parama koje ne znam odakle dolaze. Pozitivno je jedino što ta deca imaju posla. Kod nas je zavladala poplava glumačkih akademija. Gluma je postala privlačno zanimanje zbog pojave i reklame. Važno je da se vašim uspesima raduju tetke i strine i govore što je sladak i talentovan. Nekako mi ih je žao. Ima tu lepe dece, ali ono što igraju je prirodnost običnog života. Nema tu ništa potresnog. U toj teretani nema tegova iznad dva kilograma.

Krajem godine gledaćemo vas u jednoj teškoj ulozi u filmu „Heroji Halijarda“?

- Konačno sam dobio ulogu kakvu čekam još od akademije. Radoša Bajića znam još sa studija, on je nešto mlađi od mene, a još smo tada pričali o tome. Moj deda Miloš u filmu ne izgovara nijednu repliku.

Jesu li ovo najteže uloge?

- Teške su jer mora da se oseti po vama sve što biste morali putem replika. Za mene je to bio izazov i nadam se da sam uspeo. Voleo bih da vidim taj film.

Ponovo igra oca mlađem kolegi

Laušević nije hteo da upiše glumu preko naše preporuke

Radoš Bajić vas je ponovo spojio sa Žarkom Lauševićem, koji vam u „Herojima Halijarda“ igra sina?

- Žarko i ja smo skoro familija. Igrao mi je sina u svojoj prvoj ulozi u drami „M. V.“, koju je snimao profesor Milo Ðukanović. Ne ovaj drugi Milo. Baš posle snimanja je išao da polaže prijemni za akademiju, a sad ću vam ispričati jedan njegov gest, koji govori o njemu. Milo je napisao jedno pismo i dao je Žarku da preda Minji Dediću, koji je te godine primao klasu. Mi smo ispratili Žarka i vraća se i kaže: „Položio sam“. Bravo. Vratio je pismo neraspakovano reditelju Ðukanoviću. Upisao je glumu bez preporuke.

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov

Bonus video: