Pre 30 godina preminula je jedna od najvećih srpskih pesnikinja Desanka Maksimović (1898 -1993).
U zaostavštini koja se čuva u zadužbini koja nosi njeno ime, sačuvano je na desetine njenih neobjavljenih pesama, dovršenih, ili nedovršenih, kao i varijanata već objavljenih stihova.
Nedavno je publikovana u Novostima njena poslednja pesama koju je počela da piše krajem januara 1993. godine, a samo nekoliko dan kasnije pala u postelju i preminula 11. februara. U njoj se tematizuje smrt i motiv groba kao poslednjeg ljudskog utočišta, samo je još jedan vid pesničke prekognicije.
"S vas će skinuti maglene ubradače olistalog drveća, drvlje i kamenje sneg čist kao anđeosko paperje.
Snežni dan liči na dan aprilski. Gavran svetlu dušu bezdušno komada. Na grobu tvog sina staklo dušu svetlu bezdušno seklo.
S vas je skinuo maglene ubradače, olistalo drveće, drvlje i kamenje sneg čist kao anđeosko paperje. Sa grudi odletela mora.
Sneg - paperje nebesko anđeosko - zavejava jaruge, jame i potoke. Ne čuje se više da vetar cvili kao guja. Ne čuje se gnev nebeskih oluja."
Desanka Maksimović je bila velika žena i pesnikinja, čiji je život i rad ostavio neizbrisiv trag u istoriji Srbije i sveta. Njene pesme će nastaviti da žive i da inspirišu generacije koje dolaze.
Kurir.rs/ Novosti
NE PROPUSTITE
Bonus video:
