Odrastanje na dva kontinenta i svestranost koju je tako rano stekla kao da su glumicu Tamaru Krcunović od najranijeg detinjstva spremali za profesiju kojom se bavi.
Posle francuskog obdaništa u Beogradu, osnovne škole u Alžiru i srednje na Kipru, glumačka akademija ju je privremeno vratila u Beograd sve do postdiplomskih studija u Parizu. Ono što je naučila u različitim sredinama i kulturama danas koristi na sceni pa je možda u tome ključ zašto je ni publika ni kritika ne svrstavaju u jedan kalup ili žanr.
Dok televizijski gledaoci pomno prate šta se dešava Mariji Đurašinović, kojoj je u seriji "Južni vetar: Na granici" pozajmila svoj vizuelni identitet, ova dramska umetnica uveliko sprema premijeru komada "Laž" u BDP, zakazanu za 1. april.
Volite li da se šalite?
- Da. Iako mi drugari i porodica kažu da sam na televiziji ozbiljna, u stvari sam šaljivdžija i spadalo.
Da li su Miloš Biković i Miodrag Radonjić kao dobar deo ekipe iz "Južnog vetra", slučajno i u predstavi?
- Ništa nije slučajno. Ovaj tekst Florijana Zelera godinama mi je zanimljiv pa sam ga dala na prevod i čekala da vidim šta će se desiti. Inače volim da, kad imam neku želju, pustim i vidim kada će se ostvariti. Ništa ne radim na silu.
Je li to dobar recept za život?
- Mnogo stvari ne zavisi od nas. A kad nije do mene, onda pustim. To je i stvar zrelosti. Nisam to doskoro umela da razumem, ali sada, šta god da mi se dešava, kažem: "O, zanimljivo!" Bilo dobro ili loše. Ako je loše, pomislim da će nešto sledeće da bude dobro i budem u pravu.
Da li su onda četrdesete, u kojima ste, najbolje i za ženu i za glumicu?
- Ne znam šta me čeka, ali mislim da je čoveku što je stariji sve teže. Život je priprema za starost jer je ona užasno teška. Sve je ovo jačanje kroz život i njegovo razumevanje, a na kraju svi umremo. Nije tužno, što ranije čovek shvati da je život priprema za starost i smrt, više će jačati i proći kroz njega kako treba.
Pomaže li gluma u tom učenju?
- Jednom sam svog psihoterapeuta pitala da li od uloge koju spremam, a koja je veoma potresna i teška pa se nerviram, mogu da dobijem rak. Jer, ne uvek, ali glumac često duboko u sebe spusti emocije koje igra. Sa stvarima koje ljudi inače stavljaju pod tepih i ne žele da se njima bave mi glumci moramo da se suočavamo. I što se više suočava s njima, čovek je zreliji, a što se više suočava glumac, postaje bolji.
Šta je rekao psihoterapeut?
- Mozak ipak ima negde u podsvesti da to nije skroz stvarno. I dalje mu ne verujem. (smeh)
Da se vratimo na glumu. Zanimljivo je što vam je uzor za ulogu Crnogorke u "Južnom vetru" bila vaša baka. Znači, mnoga rešenja leže u okruženju?
- Nisam želela da igram kliše žene nekog kriminalca, koja je potčinjena i koju osim lepote ništa drugo ne zanima. Želela sam da prikažem neki ženski arhetip, a Crnogorka je uvek specifična. Primer su mi bili moji baka i đed. Ona je bila zatvorena, stroga na neki način, ali i veoma nežna. Držala je kuću, mog đeda i sve nas na okupu. Svuda se prilike menjaju pa i u Crnoj Gori, ali ostala je ona igra roba koji caruje i cara koji robuje. Sviđa mi se što nisu tačno podeljene uloge.
Žene se stalno bore za svoja prava, a i kad se izbore, neretko se ponašaju kao muškarci - ne rešavaju svoje probleme. Može li to da se reši?
- Zavisi od faza i perioda države. Živeli smo u Jugoslaviji, gde su se žene posle Drugog svetskog rata udružile i osvojile neka prava. U toj državi mi je bilo uzbudljivo što su se svi narodi i narodnosti, pa i polovi borili za iste stvari. A onda nam je mrak devedesetih godina oduzeo sva ta prava. Sada se nove generacije bore da ta prava koja imamo na papiru, ali smo ih usmeno izgubili, povratimo. I zato ne volim kada se zloupotrebljava reč feminizam. Kao da se to tiče samo žena, već celog društva i prava svih manjina.
Da li je teško biti žena u glumi?
- Priča o glumicama je vidljiva. Ali kad odmotate klupko, na početku priče imate pisca, pa reditelja, pa producenta. Oni rade stvari koje njih zanimaju. Zato, ako imate muške producente, normalno je da će se snimati teme koje su njima bliske. Ali stvari se menjaju, i u Evropi se insistira na procentualnoj jednakosti i zastupljenosti žena dramaturga i scenarista, reditelja i producenata. Pomeraju se stvari, ali nedovoljno. A ima žena koje su sposobne i imaju i želje i genijalne ideje.
Je li vaše bavljenje produkcijom idealna protivteža glumi?
- Kolege su me uglavnom ohrabrivale da se bavim produkcijom. To jeste drugi način prilaženja poslu, drugačije je, ali mora čovek neke stvari da uradi da bi na ovoj strani bio zadovoljan.
Pred kamerom ste ostvarili brojne role, ali možda vas publika najviše pamti po "Urgentnom centru".
- To je bila moja prva velika uloga u seriji. Snimali smo svaki dan i tada sam više bila Milica iz "Urgentnog" nego što sam bila ja. Nisam glumica koju će da obeleži jedna uloga. Sećam se, jednom sam u nekoj radnji probala odeću i rekla prodavačici da to nisam ja. Odgovorila je da ona i ne zna ko sam, jer sam svaki put drugačija. Bilo mi je drago jer me zanima da igram uloge koje su potpuno različite.
Dešava li se da, dok radite na nekom liku, zaboravite ko ste u stvari?
- Nikad ne zaboravim ko sam, ali mi se dešava da kada sam u procesu stvaranja neke uloge, stalno o njoj razmišljam. Razmišljam šta bi ta osoba radila dok hodam, sve pokušavam da gledam iz vizure lika na kom radim.
Koliko vam pomaže bogato životno iskustvo i činjenica da ste odrastali u nekoliko država?
- U svakom smislu mi znači. Rasla sam u Alžiru, među ljudima koji drugačije izgledaju i imaju drugačije običaje, navike, jezike. To detetu otvori širinu prema različitostima u svakom smislu.
Koja vam je najupečatljivija slika iz Alžira?
- Uvek se setim svoje osnovne škole, koja je bila na vrhu brda i s pogledom na alžirsku luku. Iz školske klupe sam kroz prozor gledala prekookeanske brodove i one koji dolaze iz Evrope. Otišla sam tamo kada mi je bilo šest godina, a pre toga sam ovde ovde išla u francusko obdanište.
Školovanje na dva jezika odvelo vas je i u francusku prestonicu.
- Svi moji drugari s klase su danas divni francuski glumci i u kontaktu smo. Ti dani u Parizu bili su fenomenalni, uvek se setim Aznavurove pesme "La Boem", koja priča o odrastanju na Monmartru, blejanju po tim ulicama u vreme kada ništa nije bilo toliko važno. Svako od nas da po pet franaka i skupimo da kupimo hranu i piće.
Da li biste danas mogli da živite negde osim u Beogradu?
- Jedino u Parizu. Francusku smatram svojom zemljom koliko i Srbiju jer kad čovek odraste uz neki jezik i kulturu, stvori se osećaj pripadnosti. A Francuska mnogo ulaže u kulturu. Dobijala sam stipendiju, pa se desi da mi jedan mesec uplate dupli novac. Prijavim, a oni kažu da nije greška, već da sam to dobila za knjige koje želim da kupim.
"Južni vetar" vam je doneo novu priliku da igrate sa stranim glumcima ovde. Imate li nekih ponuda iz inostranstva?
- Dobila sam baš lepu i veliku ulogu u jednoj ruskoj seriji. Sve je bilo dogovoreno i izbio je rat.
Verujete li u sudbinu?
- Nisam fatalistički nastrojena, ali kao što sam rekla, verujem da na neke stvari ne možemo da utičemo.
Da li vam gluma kroji život?
- Ne, apsolutno ga ja vodim onako kako mislim da treba. Kroji jedino kada mi pojede slobodno vreme. Nekad ne umem da stanem i stalno mislim da može još da se radi. To je kontrola ili granica koju ja treba bolje da uspostavim.
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
