Reditelj Paolo Mađeli, posle pauze od 35 godina, ponovo režira u Ateljeu 212.
Na Svetski dan pozorišta, premijerno će biti izveden komad "Otac" Florijana Zelera, koga svetska kritika smatra jednim od najuzbudljivijih dramskih pisaca našeg vremena. Drugi deo njegove dramske trilogije ("Majka", "Otac" i "Sin") tragikomična je porodična priča fokusirana na ostarelog oca koji se bori s demencijom.
Mađeli je počeo da režira pre svoje 20. godine i dosad je potpisao više od 200 predstava u Italiji, Hrvatskoj, Srbiji, a najviše u Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, Mađarskoj, Belgiji, Španiji, kao i zemljama Južne Amerike. Proslavljeni reditelj za Kurir se priseća kako je pre pola veka prvi put došao u Beograd i sa osmehom govori o ćerki Đoji, koja je deo autorske ekipe ove predstave.
Šta vas je privuklo priči kao što je "Otac" Florijana Zelera?
- Trebalo je da radim novu dramu Biljane Srbljanović, ali komad još nije gotov. Kod Zelera me je privuklo to što mi je dao priliku da radim predstavu koja govori o smrti na dosta neobičan način. Istoimeni film nisam hteo da gledam. Svaki tekst se može raditi iz više uglova, a sa dramaturgom Željkom Udovičić Pleštinom sam izabrao jedan kompleksan put. Ima još malo do premijere, pa ćete mi reći šta mislite o predstavi.
Već se po gradu priča da je Voja Brajović napravio ulogu života.
- Voja je tu glavna uloga, ali cela ekipa mora biti konzistentna i fenomenalna, jer drugačije ne može da se radi.
Mnogi su očekivali da ćete glavnu ulogu poveriti Mikiju Manojloviću, s kojim ste i počeli u Beogradu?
- Voja je isto moj stari prijatelj, a ovo je uloga baš za njega. Nekako je njemu bliža. S Mikijem imam neke druge razgovore i planove.
U vašoj režiji su na početku svoje karijere igrali vodeći glumci nekad i sad u Srbiji: Marko Nikolić, Predrag Ejdus, Miloš Žutić, Mira Stupica, Olivera i Rade Marković, Đuza Stojiljković, Milena Dravić, kao i Bogdan Diklić, Dobrila Stojnić, Nada Blam i drugi. Da li vas, kad čujete ovo, obuzme neka nostalgija? Kako ste birali mlade glumce?
- U teatru ne postoji nostalgija, nego dobra sećanja. Tu su s nama na fotografijama u bifeu Ateljea 212 Dragan Nikolić i Bora Todorović, s kojima sam radio. Glupo bi bilo tražiti ove velikane u nekim novim ljudima. Mladi imaju nešto novo da ponude, kao što to ima i moja ekipa: Hana Selimović, Marko Grabež i njegov bend KoiKoi, Ivan Mihailović, Dragana Varagić i Isidora Simijonović. Naravno, problem je koliko se teatri bave glumcima i produkcijom. Neke ove glumce sam znao, a nove sam sada upoznao.
Pravili ste razne provokacije u predstavama, čak ste nagi pozirali na plakatu. Šta ste nam sada spremili, kakvo iznenađenje?
- Pristup. Neće biti klasična predstava.
Kakva je figura u vašem životu bio otac?
- Moj otac je bio vrlo problematična figura. Nismo se slagali. To su veoma intimne stvari za mene, jer smo imali jednu polemiku preko koje nikada nismo prešli.
Kako se vi snalazite u toj ulozi?
- Pokušavam da budem bolji otac nego što je to moj bio. Ne znam uspevam li u tome. Imam troje dece. Blizance, koji su veliki - jedan je arhitekta u Londonu, drugi radi u Briselu - i ćerku, koja je najmlađa, ima 20 godina.
Songove u predstavi vam je pisala ćerka, Đoja Mađeli. Kako je došlo do te saradnje?
- Slučajno. Poslala mi je neke svoje pesme, a onda sam je pitao za dozvolu da ih koristim. Bila je u Beogradu, ali neće biti na premijeri. Ona radi u Berlinu, u teatru "Maksim Gorki". Namerava da upiše režiju.
Došli ste sa 26 godina iz Italije i postali zaštitni znak naše slovenske kulture. Šta vas je toliko privuklo Beogradu?
- Ljubav, koja traje skoro pola veka. Radio sam i živeo svuda po Evropi, ali kao mladić sam shvatio da Zapad uvek servira poznate kulture, francusku i englesku. Slovena su se svi plašili, pa me je fascinirala ta nepoznanica. Moja odluka je tada izgleda kao vrsta samoubistva. Svi su išli u London, Pariz ili Rim, a moj prijatelj Roberto Beninji je bio sa mnom u tom teatru u Toskani. Bio sam tu i upravnik i zatvorio se krug.
I evo vas opet u Ateljeu?
- Za mene je dolazak u Atelje nakon 35 godina veliki ljubavni šok. Mira Trailović i Jovan Ćirilov su odlučili moj teatarski i životni put. Nije mi to bilo lako. Bife je nekad bio puno lepši, ali mislim da za Atelje ima nade. Mora da se napusti produkcioni teatar. Treba raditi više i manje proizvoditi i bavite se na pravi način ansamblom da bi se vratio stari duh.
U starom Ateljeu 212 nije bilo bitno kad je premijera, nego koliko ćeš raditi, za koga, kako, a bile su važne i internacionalne veze. Sve se sada promenilo. Sistem rada u svim bivšim republikama SFRJ smatram antiumetničkim.
Šta je rešenje?
- Nemci i Austrijanci se nekako izbore. Moraju umetnici da diktiraju stvari i da se ujedine, da traže više sredstava i slobode. Da li je moguće da se grade nova naselja, a nema pozorišta i biblioteka? Novi gradovi su postali spavaonice.
Koja je vaša poruka za Svetski dan pozorišta?
- Idite u teatar i podržavajte ga, samo tako će biti bolji. Otvorite vrata mladim ljudima kako bi vam otkrili svoj predivni svet. Sada ima više klinaca na ulici koji moraju da budu konobari da bi preživeli, ne glumci. Beogradu treba još sedam ili osam pozorišta. Glumcima treba dati veće plate, da mogu da biraju. To je skandal, i ne samo u Beogradu, već od Ljubljane do Skoplja. O Italiji da i ne govorim. Sraman je položaj glumaca u Holandiji, dok Belgija nešto pokušava. Vlada zapuštenost.
Zašto glumci beže na film?
- Kad hoćeš da snimaš film, daj otkaz, pa neka ti bude teško. S ovakvim platama glumaca u pozorištu od njih možeš tražiti samo da umru, jer nemaju od čeka da plate kiriju za stan.
O Igoru Vuku Torbici
Bio je moja ljubav, gledao sam sve njegove režije
Prošli put smo razgovarali o sjajnom Igoru Vuku Torbici, koga više nema....
- On je bio moja ljubav. Jako sam ga voleo i volim ga i dalje. Išao sam da gledam sve njegove predstave. "Hinkemana" sam gledao tri puta. Mislim da je bio veliki umetnik i princ teatra. Niko njega neće uspeti da ubije, kao što ni on nije sam sebe.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
