Mada je cela karijera naše legendarne glumice Vesne Čipčić ispunjena sjajnim ulogama, koje su joj sve donosile izobilje radosti, uspeha i snage za nove poslove, ima jedna za koju često kaže da je njeno novo igranje na ivici čuda.
Reč je o predstavi "Ženski razgovori", njenom zajedničkom autorskom projektu koji je, po tekstovima Duška Radovića, postavila sa kolegama Svetlanom Cecom Bojković i Milanom Cacijem Mihailovićem.
Prvi put su je izveli 8. marta 1984. godine, s njom su obišli mnoge zanimljive gradove i izvan granica našeg regiona, a poslednji u nizu tako dalek bio je Pariz. U Grad svetlosti ovo troje umetnika uputilo se odmah nakon što je Vesna otvorila svoju izložbu klovnova u foajeu Beogradskog dramskog pozorišta i iz njega se vratili puni utisaka.
Kako vam danas, posle skoro četiri decenije igranja, deluje kada izađete na scenu sa komadom "Ženski razgovori?
- Skoro isto kao kad smo prvog dana izašli pred publiku. Isto je uzbuđenje otprilike, a drugačija je sigurnost kad glumac toliko dugo igra. Ipak, sa istom radošću izlazimo na scenu i sa istom radošću putujemo na gostovanja. To je ono što je najlepše u ovome. U Parizu smo na veliko insistiranje publike igrali dve predstave u pozorištu "Žan Dam".
Dešavaju li se neke šale na putovanjima?
- Uvek smo za njih raspoloženi. Nažalost, ovoga puta nije bilo previše vremena. Sve troje smo do sada već više puta bili u Parizu pa smo neke važne stvari odgledali, ali sada smo uspeli opet da popijemo kafu na Monmartru.
Odmah nakon francuske prestonice izvodili ste je u Beogradu, dva puta u Kragujevcu, a 8. aprila idete u Sombor?
- Tako je. Potom putujemo u Zagreb, Samobor, pa Split. Pred kraj meseca gostujemo i sa komadom iz Beogradskog dramskog pozorišta "Tiho teče Misisipi" u Crnoj Gori.
Koliko je važno i neophodno da se nešto u predstavi koja se tako dugo izvodi modifikuje?
- Uopšte nije. Ovaj tekst Duška Radovića je tako svevremen da nema potrebe dalje raditi na njemu, čak ni osvežavati ga. On je tako tačan i tako duhovit kad su u pitanju muško-ženski odnos da bolji ne može da bude.
Šta biste danas, u ovakvim okolnostima u društvu i svetu i sa svim svojim iskustvom, rekli - ima li i dalje smisla da se žene bore za svoja prava, a da muškarci ostanu džentlmeni?
- Naravno. Sve to što ima pravu vrednost a urušeno je, treba vratiti na pravu stranu, u ono vreme u kojem smo bili mi ili, još bolje, naši roditelji.
Ima li danas kavaljera?
- Ima, kako da ne. Nisu u nekom velikom broju, ali ima ih.
Koliko je to što ste pre sedam meseci postali baka promenilo vaš pogled na život?
- To je ostvarenje svih mojih snova. Jednostavno, da tako kažem. Najveća moja ljubav pre svega su moja deca, a ostvarenje mojih snova je unuk.
S obzirom na nova životna iskustva, ima li za vas posao danas istu draž i izlazite li s jednakom strašću na scenu?
- Naravno, samo to što igram pet naslova jeste dokaz da sam podjednako radosna i ispunjena.
S čim ima veze toliki vaš optimizam?
- Takva sam ličnost, to je moja priroda, moji geni. Nešto što je deo mene, i bogu hvala što je tako.
Možete li tako vedro da posmatrate i sve što nam se dešava danas u zemlji i svetu, može li za umetnost nekada da bude bolje?
- E tu ne mogu optimistično da posmatram stvari jer je kultura na margini ovog društva. Nisam baš neki veliki optimista, dapače, vrlo sam nezadovoljna.
Stalno se ponavlja da je kultura važna, da nam hrani dušu, ali se čini se ne vidi ništa više od reči.
- Tako je. I kažemo da su nam najvažnija deca, a samo što se nije srušio plafon i celo dečje pozorište "Boško Buha". To su floskule u koje ne znam ko može da veruje.
Hoćete li, pored svih obaveza, uspeti da pauzirate s predstavama bar na Uskrs?
- Nategla sam pauzu od dva dana da proslavimo taj radosni praznik (smeh).
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
