Branimir Džoni Štulić, jedna je od najvećih zvezda jugoslovenskog rokenrola, osnivač grupe Azra, danas proslavlja 70. rođendan. Ovaj umetnik odavno je otišao sa Balkana, živi osamljeno u Holandiji, nerado priča sa kolegama, prijateljima, novinarima a, kako kaže, izabrao je baš tu zemlju jer u njoj nema mnogo Jugoslovena.
Počeci
Džoni je kao tinejdžer počeo da luta ulicama Zagreba, gde se početkom 1960-ih rađala rok i hipi scena. Detinjstvo u Skoplju je obeležilo njegov govor, pa su zbog neobičnog naglaska u zagrebačkim gradskim krugovima mnogi mislili da je poreklom iz Bosne.
Gitaru je počeo da svira u prvom razredu gimnazije, koju mu je pozajmila prijateljica Maja Oštir. Toliko ju je dugo zadržao kod sebe i svirao, da je prilikom vraćanja morao izmeniti sve pragove na vratu instrumenta, otkrio je svojevremeno.
Tokom 1970-ih sa akustičnom gitarom obišao je sve zagrebačke tulume, na kojima je svirao svoje i tuđe kompozicije. Jedno vreme studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, ali je studije napustio.
Mnogi Džonijevi poznanici iz tog vremena tvrdili su da nije znao note, da je svirao prosečno i da mu ukus nije bio u skladu s vremenom. Smatrao je da je sevdah naš autentični zvuk, koji najbolje dolazi do izražaja u makedonskim pesmama. Iako samouki gitarista, vežbao je danonoćno, što je njegovoj muzici dalo posebnu notu.
Njegova prva grupa bila je Balkan sevdah, koju je osnovao početkom 1970-ih, zbog velikog uticaja panka i novog talasa, Štulić je modifikovao svoj zvuk i neke stare akustične pesme preradio u električnoj varijanti.
Azra
Tek pod uticajem panka i novog talasa, Štulić je modifikovao svoj zvuk i neke stare akustične pesme preradio u električnoj varijanti. Na te promene dosta je uticao prvi zagrebački nastup Pankrta, kojima je bio oduševljen (što je i opevao u pesmi Balkan).
Promenio je imidž, ošišao je dugu kosu i obrijao bradu i brkove, te je sebi dao nadimak Džoni, umesto dotadašnjeg Čupko.
Bend Azra formirao je 1977. godine, a prvi album izašao je dve godine kasnije i smatra se jednim od najjačih debija u istoriji jugoslovenskog roka. Samostalno i sa grupom Azra, snimio je 16 muzičkih albuma, od kojih su mnogi prodati u tiražu većem od sto hiljada primeraka, s ukupnim brojem koji premašuje milion prodatih nosača zvuka.
Krah Azre
Azra je imala seriju višestrukih koncerata u Beogradu i drugim velikim gradovima, a Džoni je mnogo zarađivao i mnogo trošio. Tiraži su bili milionski, honorari sjajni. U to vreme Jugoslavija mu je postala tesna, želeo je karijeru u Americi. Slao je neke od pesama, ali nije uspeo da dobije vizu.
Odlazi u Evropu, u Frankfurt, i odatle izbacuje dva albuma: "Kad fazani lete" i "Krivo srastanje". Ipak, Džonijev glas koji se opisuje kao "meksikanski" nije naišao na prijem u Nemačkoj, ni u Holandiji u koju je potom otišao.
Grupa se raspala 1988, nakon četvorostrukog živog albuma "Zadovoljština". Rastanak nije bio lep, članovi benda nazivali su Štulića hirovitim egomanijakom, a solo karijeru Džonija obeležiće nekoliko najlepših ljubavnih pesama na ovim prostorima i početak rata.
Ko su žene iz njegovih pesama?
Iz Jugoslavije je pobegao kada je Azra bila na vrhuncu slave. Ipak, Balkan i danas nije zaboravio velikog Džonija. Njegove pesme svrstavaju se u opštu kulturu. Pisao je ženama koje je voleo, a ovo je priča o nesrećnim ljubavima.
Branka
Jedan od najvećih Azrinih hitova "Odlazak u noć" opisuje Štulićevu avanturu, kasnije i vezu, sa Brankom Bakarić, ćerkom političara Vladimira Bakarića. Jednom prilikom Branka je objasnila kako je nastala ova čuvena pesma.
- Jako sam se mlada udala i razvela. Nakon razvoda sam se vratila svojim roditeljima i išla sam na neku žurku, gde sam upoznala Štulića. Sutradan je ta ista ekipa s žurke organizovala neki izlet i tamo sam se ja približila Džoniju i uspela da ga nagovorim da se ponovno nađe sa mnom.
Naš prvi sastanak bio je na Mažurancu, gdje je bilo okretište autobusa broj 43, koji je povezivao Novi Zagreb s centrom grada. On je dolazio autobusom iz svog dijela grada, a ja sam ga na Mažurancu čekala u bijelom Spačeku. I onda bismo otišli u noć - ispričala je Branka, koja danas živi u Kanadi i dodala.
- On je dolazio iz svog dela grada pešice, ja iz svoga autom i kada bismo se sastali, odlazili bismo zajedno, u noć.
Gracija
Veza sa Brankom nije dugo opstala, jer ju je Džoni prevario sa ženom kojoj je posvetio možda i najveću svoju ljubavnu pesmu - "Gracija".
U knjizi "Fantom slobode" Hrvoja Horvata, otkriveno je da se u Graciju Pedić Džoni zaljubio za vreme letovanja 1979. godine na ostrvu Silbi, gde je često boravio.
- Sećam se tog letovanja na Silbi, a sećam se i Gracije. Štulić je te večeri samo došao do mene i počeo da svira jednu strašnu, strašnu stvar. Za jedan dan napravio je dve pesme koje su se kasnije našle na albumu "Sunčana strana ulice - rekao je scenograf Dalibor Laginja u dokumentarnom filmu "Kad Miki kaže da se boji"
Suzi
A na istom tom letovanju, Džoni je u kampu upoznao i jednu Suzi iz Austrije. Bili su u kratkoj ali strasnoj vezi, a pesme koje su njoj posvećene su "Suzy F" i "Hladan kao led".
Marina
U knjizi "Fantom slobode" navodi se da je Marina, kojoj je Štulić posvetio istoimenu pesmu, bila studentkinja istorije umetnosti iz Istre. Danas se navodno bavi lončarstvom. Nije se pojavila ni u filmu niti je svedočila autorima knjiga o Azri i Štuliću.
Mirna
Mirna Crnobori je glavna junakinja pesme "Slučajan susret", što je i sama potvrdila u filmu "Kad Miki kaže da se boji".
- Džoni je bio jedna vrlo pozitivna figura, blag čovek, osetljiv i u kontaktu s ljudima vrlo oprezan. Nije figurirao kao važna faca u početku, bio je neobična ptica u jatu, čudan čovek. Bili smo komšije, prozor do prozora, i te su pesme moje, iako se nikad potpuno nisam osetila njegovim prijateljem - rekla je Mirna koja danas živi u Holandiji.
Vlatka
"Dignem glavu, a tamo Maja Prišt", stih je iz pesme "Lijepe žene prolaze kroz grad" koju je Štulić napisao Vlatki Pirš koju je preimenovao u Maju Prišt "jer ga nije doživljavala". Postoji i neobjavljena pesma "Jesi li sreo djevojku slatku kao V.P.?", takođe napisana Vlatki, kad je Štulić bio malo bolje raspoložen.
Snježana
Devojka iz Hrvaca o kojoj je pevao Džoni ali i cela Jugoslavija je Snježana Banović. Ona je glavna junakinja Štulićevih stihova. U vezu sa Džonijem ušla kada je imala svega 18 godina. Džoni je u tom trenutku imao 28 i sigurno nije bio zet o kakvom su maštali Snježanini roditelji.
Pa ipak, nisu uspeli da spreče snažnu vezu između njih dvoje. Njoj su posvećene neke od najlepših Azrinih pesama, kao što su "Život običnog tempa", "Jesi li sama večeras", "Volim te kad pričaš" i "Usne vrele višnje".
Da je sudbina bila malo drugačija, i danas su njih dvoje mogli da budu par, jer te 1983. godine, kada se Džoni pakovao i planirao put u Holandiju, prvobitni plan je bio da i ona ide sa njim. Tada su bili tri godine u vezi i pred brakom, čak su odredili i datum venčanja. Džonijeva majka molila je Snježanu da se ukrca sa njim na taj avion "Jer će on propasti sam u Holandiji."
Međutim, Snježana je u jednom trenutku shvatila da joj je taj scenario neprihvatljiv i odustala je od cele priče. Danas je ona pozorišna rediteljka i doktor nauka, ali i profesorka produkcije na zagrebačkoj Akademiji dramskih umetnosti.
Za radio Totalni FM Split, Snježana je govorila o životu sa Štulićem i priznala da još uvek čuva uokviren rukopis pesme "Volim te kad pričaš" i da je to sve što je od njih dvoje ostalo:
- Jedna pesma, koju sam ja kasnije čula, krajem osamdesetih, kada više nismo bili u dobrim odnosima je prepev "Are you lonesome tonight", odnosno "Jesi li sama večeras" tačan je opis nekoliko događaja iz našeg zajedničkog života. Ta pesma mi je možda i najdraža - rekla je Snježana.
Žozefina
Danas je kraj Džonija Žozefinom Frudmajer, jedna od sekretarica gradskog doktora u Utrehtu, a u braku su od 1989. godine. Žive mirnim, povučenim životom u Hojtenu u Holandiji, a Jozefina čuva mir svog supruga. Ako je neku pesmu i dobila na poklon, za nju teško da ćemo znati jer Džoni više ne deli svoju muziku sa svetom.
Beg u Holandiju
Od početka 1990-ih džoni živi u malom gradu Utreht, u Holandiji, gde se bavi pisanjem i prevođenjem grčkih klasika. Ovaj gradić razlikuje se, jer se u njemu nakon 19 časova zatvaraju sve radnje i većina kafića, ulice opuste, a meštani izlaze samo da prošetaju pse, džogiraju ili voze bicikl. Štulić živi u komfornom dvoetažnom stanu kod svoje žene Jozefine Frudmajer.
- Prodao sam milion ploča, platio sve svoje račune i ovde nemam baš ništa. Svuda sam gost. Da me ovakvog nije uzela jedna Holanđanka ne bih imao ni doma - rekao je Štulić u intervjuu za Ćao 1990. godine.
Štulić je jedno vreme vozio taksi. Više se ne bavi muzikom, već pisanjem i prevođenjem grčkih klasika, i to uglavnom u noćnim časovima, zbog čega redovno spava do popodne.
Čovek bez države
Džoni Štulić više nema svoju državu, niti želi da je ima. Izgoreo je zajedno s Jugoslavijom i sada živi u znaku apatrida. Ne želi ni srpski, ni hrvatski, ni holandski pasoš.
Dugo se tužio sa bivšim Jugotonom, sadašnjom Kroacija rekords zbog autorskih prava, a to je uradio i sa srpskom izdavačkom kućom Plato Books.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
