Film "Lost Country" Vladimira Perišića biće premijerno prikazan u okviru takmičarske selekcije "Nedelja kritike" Filmskog festivala u Kanu, koji se održava od 16. do 27. maja.
Srbija će nakon šest godina imati predstavnika u jednom od zvaničnih programa u Kanu, a Perišiću će ovo biti već četvrto učešće. Za Kurir reditelj i scenarista otkriva šta se krije iza ovog intrigantnog naslova njegovog novog filma, a i komentariše napade da je njegovo novo ostvarenje antisrpsko.
Za vaše kolege nije iznenađenje što će vaš novi film biti premijerno prikazan u Kanu. Sad ste stigli i Emira Kusturicu i imaćete četiri učešća na najvećoj filmskoj smotri. Kako ste vi doživeli ovu vest?
- Obradovao sam se. Ali ovi uspesi ne mogu ni da se porede sa uspesima Emira Kusturica. Kao što ni jugoslovenska kinematografija ne može da se poredi sa srpskom.
Glavne uloge u filmu tumače Jovan Ginić i Jasna Đuričić. Kako biste nam predstavili svoju priču "Lost Country"? Je li to intimna porodična drama o odnosu majke i sina ili priča o devedesetim godinama i studentskim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića?
- Pre svega je intimna porodična drama. Ali i politički triler s tačke gledišta dečaka. Studentski protesti 1996/97. su arena ili kontekst u kome se ta drama odigrava. Mogla je da se odigra i u nekom drugom kontekstu. Film istražuje pitanje dvostruke lojalnosti - lojalnosti prema majci i prema jednom moralnom imperativu. Takođe, u ovom filmu, kao i u mojim prethodnim filmovima, interesovalo me je da istražujem našu percepciju stvarnosti. Ništa nije tako krhko kao ljudska sposobnost da prizna stvarnosti. Ova sposobnost nam toliko često nedostaje, kao da ne postoji neko apsolutno pravo stvarnosti da bude percipirana, već se radi o nekoj vrsti uslovne tolerancije.
Stvarnost percipiramo samo pod određenim uslovima i samo do određene tačke: ako se ta stvarnost pokaže neprijatnom, naša tolerancija se suspenduje. Zaustavljanje percepcije tada štiti svest od bilo kakvog nepoželjnog spektakla. Što se tiče stvarnog, ako insistira i insistira na tome da bude percipirano, uvek može da ode i bude viđeno negde drugde.
Dakle, Stefanov lik vodi sam, u žaru događaja, najtežu revoluciju: prihvatanje neprihvatljivog, suočavanje sa stvarnošću sveta iz kojeg dolazi, svoje porodice. A za dečaka bol je utoliko izraženiji kada je u pitanju njegova majka. To je putanja koju sam želeo da opišem.
Film ste, kažete, snimali s naturščicima, kao i svoj prethodni "Obični ljudi". Šta mogu da vam ponude ljudi koji nisu profesionalni? Da li je teško bilo naći glavnog glumca i kakav je bio rad s tim mladim ljudima?
- Upravo to da nisu profesionalni tj. da nisu "profesionalci profesije". Rad s naturščicima je jedina faza pravljenja filma u kojoj zaista uživam. A kada su u pitanju deca, to pravljenje filma postaje igra između mene i njih, mene s njima. Dugo smo tražili glavnog glumca. Ukupno sam video više od 1.500 dečaka u periodu od nekoliko godina.
Koliko dugo je nastajao film? Kakvi su bili produkcijski uslovi?
- Film je nastajao više od sedam godina. Produkcijski uslovi su bili - kao i za većinu autorskih filmova u Srbiji - doslovno nikakvi.
Na društvenim mrežama neki su i pre nego što su ga pogledali vaš film unapred nazvali antisrpskim?
- Bilo bi krajnje vreme da se umetnosti ukine obavezno služenje vojnog roka i da prestane da se regrutuje u diverzantsku i propagandnu brigadu. Šalu na stranu, antisrpski ili srpski, bilo jedno ili drugo, bilo kao pozitivan ili negativan predznak, svejedno, stvari su koje nemaju nikakve veze sa filmom ni umetnošću. To nisu kategorije u kojim mislim svoju umetnost.
Šta očekujete od nastupa u Kanu?
- Iznenađenje.
Koje filmove i autore jugoslovenske kinematografije najviše cenite?
- Živojina Pavlovića, Želimira Žilnika i ranog Kusturicu.
Odrasli ste u umetničkoj porodici. Vaš otac Predrag je pisac i scenarista, između ostalog napisao je scenario za film "Ljubavni život Budimira Trajkovića", a majka Nada Popović Perišić bila je od 1994. do 1998. ministarka kulture, a potom i ambasador u Unesku. Da li vam je to bio teret u karijeri i zašto?
- Ne, otišao sam da studiram u Francuskoj upravo da bih gradio svoj život nezavisno i slobodno od roditelja.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
