Donedavno se u bioskopima davao šesti deo "Vriska" i sada je taj film dostupan na platfomama za gledanje. Kao neko ko ima dva tinejdžera u kući, sa zanimanjem sam ispratio interesovanje za ovaj film i njihovo istraživanje prethodnih delova, od kojih je prvi snimljen za današnju mladež daleke 1996. godine.
Za nas ljude srednjih godina, koji gazimo ka matorim, to jeste bilo kao juče, međutim, ovaj serijal je na neki način i hronologija razvoja ne samo strašnih filmovima nego i fascinacije zlom, kao i promišljanja o medijima, filmu i njihovim uticajima na ljude.
Stvari su u Srbiji postale mnogo mračnije poslednjih dana, nakon dva masakra, gde se kolektivna trauma često leči neutemeljenim izjavama sa ciljem da se nekako nađe krivac ili razlog. Iako su istina i suština problema nešto na čemu će stručnjaci morati dugo da rade, serijal "Vrisak" je svih ovih godina istovremeno postavljao pitanja i davao odgovore na večitu dilemu, ali i opravdanje, koliko ono što konzumiraju putem modernih medija zaista može uticati na stvarne zločince.
Prvi "Vrisak" je ključan film za razvoj horora u drugoj polovini devedesetih, ne samo što je vratio interesovanje među najodaniju bioskopsku publiku, mlade, već i zato što je žanru uneo novi život ne samo beskrajnim imitacijama (kako to obično biva), već i inspiracijom autorima da se filmovi mogu snimati sa jednog višeg, metanivoa, što je za veštog scenaristu prilika da stvori uzbudljivu glavolomku u jednom - u nedostatku boljeg izraza - strašnom pakovanju.
Scenarista "Vriska" Kevin Vilijamson napisao je tekst koji je odmah prepoznat kao kvalitetan i sa velikim potencijalom. Vilijamson je za samo tri godine napisao pet bitnih scenarija i za franšizu "Vrisak" započeo je plodnu saradnju sa veteranom Vesom Krejvenom. Krejven je režiser koji je već tada bio legenda žanra, čovek koji nam je podario Fredija Krugera i "Stravu u Ulici brestova".
Kao vrlo obrazovan, sa diplomama iz psihologije i engleskog i masterom iz filozofije, Krejven je režirajući prva četiri "Vriska", radeći na njima praktično do svoje smrti, sve vreme pokušavao da stvori dela koja će biti više od filma, ujedno i promišljanje o prožetosti filma kao izuzetno popularnog i uticajnog medija i njegove publike. Vilijamson od prva četiri "Vriska" nije pisao samo treći, koji važi i za najslabiji.
Njihovi junaci su klinci nagledani filmova i, kada stvari krenu po zlu, svesni su klišea žanra i pravila filmske industrije. Citirajući filmove i ponašajući se u skladu sa nepisanim pravilima scenarija, gubi se granica između mašte i stvarnosti, a što je posebno zabavno jeste da svaka analiza, pa i opušteno gledanje, zahtevaju da čovek sve vreme ima na umu da gleda ne stvarnost, nego film i da je sve u njemu samo filmska nadgradnja.
U drugom delu "dresirani" serijski ubica drži kraći govor o tome kako je detaljno isplanirao ne samo svoja zlodela nego i ono što sledi. Nažalost, ovo veoma podseća na ponašanje beogradskog ubice iz škole. "Okriviću nasilje u filmovima", kaže lik iz filma snimljenog 1997. godine, objašnjavajući ne samo unapred isplaniranu odbranu nego i to ko će ga zastupati, cinično izjavivši da je on zapravo - žrtva. Ako se ovih dana makar letimično baci pogled na reakcije uplašenog i zgroženog naroda na počinjena zlodela, nemali broj puta krivica se prebacuje na medije kao ne samo poguban nego i presudan uticaj.
"Vrisak", verovatno najkvalitetniji horor serijal u kojem nema realno lošeg filma, razmatra upravo ovu zamku u koju je lako upasti. Istina, spomenuta činjenica da se likovi ponašaju svesni toga da su u filmu dobija jeziviju dimenziju ako se pogleda naše okruženje i koliko su filmske replike deo svakodnevnog govora, ali ponašanje, pogotovo ekstremno, ipak je sasvim druga stvar. U sledećem tekstu biće razmatran pozni "Vrisak", nastao u vreme modernih medija.
(Kurir.rs / TV Ekran)
NE PROPUSTITE
