U nedelji kada je počelo emitovanje nove serije "Nemirni", u kojoj igra jednu od važnijih uloga, glumca Borisa Pingovića sačekala je i promocija prvog kantautorskog albuma. Možda nije slučajno jer se u njegovoj biografiji oduvek prožimaju muzika, poezija i gluma. Iako ga šira publika najviše prepoznaje kao glumca, toj strani svoje svestranosti ne daje primat u odnosu na objavljene knjige pesama i album.
Sve svoje ljubavi nekako je i spojio u glumačko-poetskom kabareu "Da, to su bili dani", koji skoro dve decenije izvodi s kolegom Nebojšom Dugalićem. I sve to njegovo stvaralaštvo i način na koji ga ispoljava ukazuju na činjenicu da je u umetnost kročio zbog svoje prirode i ničemu nije dozvolio da mu je usput promeni.
Šta vam je danas glavni kriterijum kada prihvatate uloge s obzirom na hiperprodukciju, mnogo posla i možda priliku da se više bira?
- Uvek se polazi od dobre priče, lika kog razumeš na nivou da možeš da ga braniš, dobre glumačke ekipe i autorskog tima. Kad se sve to sklopi, onda honorar i nije tako bitan. Većina najvažnijih pretpostavki su se sklopile i u seriji "Nemirni".
Koliko smete da otkrijete o svom liku višeg inspektora Ubiparića?
- To koliko sme da se govori o bilo čemu na temu priče kad je serija tek krenula sa emitovanjem stoji u ugovorima koje potpisujemo, ali nije samo u tome stvar. Ne bi bilo fer da gledaocima uskratimo zadovoljstvo neizvesnosti i bivanja u događaju i samim tim iščekivanje nove epizode. Često ni mi glumci ne znamo šta će se desiti do kraja. Što se "Niemirnih" tiče, imao sam priliku da pogledam nešto materijala i mogu da kažem da će biti veoma dobro, tako da s nestrpljenjem očekujem nove epizode.
Volite li da gledate sebe na ekranu?
- Kada sam bio mlad glumac, uvek sam s tremom gledao sebe na ekranu, ali sada već odavno znam šta mogu da očekujem od onoga što sam uradio i može da me iznenadi samo netačna montaža.
Serija "Nemirni" snimana je na više od 50 lokacija. Doživljavate li nekada rad na terenu kao odlazak na ekskurziju i ima li svaki put drugačiji pristup radu u glumi veze s tim što glumci za sebe kažu da su večita deca?
- Koliko god da gluma sa strane možda izgleda bajkovito, to je jedan ozbiljan i težak posao koji zahteva posvećenje i fokus. Nimalo ne liči na ekskurziju, iako postoje prednosti koje pruža snimanje van grada, u nekakvoj prirodi ili, na primer, na selu. U ovo brzo vreme, u kojem živimo, zna da bude isceljujuće odmetnuti se nakratko van svega i malo usporiti. Mislim da takvo bavljenje neretko da i bolji rezultat, ali kako je vreme najskuplje, posebno u ovom poslu, dobiti takvu priliku je prava privilegija.
Ove godine se navršavaju tri decenije vašeg rada pred kamerom, ako film Petra Zeca "Raj" smemo da uzmemo kao njegov početak. Da li su snimanja savršena protivteža radu u pozorištu?
- Najbolji je balans između to dvoje, ali mislim da je uvek dobro imati inicijalno pozorišno iskustvo kao pretpostavku za glumački rad na bilo čemu drugom. U suprotnom, čini mi se, ne mora toliko da znači.
Jeste li bili svesni u kakvoj ste odabranoj grupi studenata kada ste upisali glumu? S kumom Nelom Mihailović ste nekoliko puta igrali bračne partnere, od "Malih bračnih zločina" do serije "Tate". Da li je uvek drugačije i posebno kada se vi s klase nađete u kadru?
- O da, to je uvek praznik kad nas posao spoji. Mnogo se dobro poznajemo i ne treba mnogo da trošimo reči kada radimo. Jedino što mi glumci najčešće nismo u situaciji da biramo i previše utičemo na kastinge.
"Tate" su serija koja nam je mnogo pomogla da se zabavimo u vreme karantina i korone. Po čemu pamtite snimanja?
- Pa, između ostalog, baš po tome. Snimali smo scene u jednom stanu od osamdesetak kvadrata, što se meni nikako ne čini malo za život, ali za ekipu od pedesetak ljudi i nije neka kvadratura. Bila je vrućina, svi smo nosili maske i znojili se strašno. Pored toga što smo poštovali epidemiološke propise, mogućnost da se zarazimo bila je velika, ali nije bilo nikakvog straha. Mislim da tada čak niko nije ni dobio koronu na setu. Simpatična je to bila serija i dobro smo se zabavljali snimajući je.
Koliko emotivno ste prihvatili ulogu u seriji "Ubice mog oca", s obzirom na to da ste je nasledili od Nebojše Glogovca? Može li i pred kamerom da se prenese i oseti neka posebna doza emocije kao na sceni?
- Mnogo puta sam odgovarao na to pitanje i nema razloga da to činim ponovo. Nek je večna slava Nebojši i neka mirno počiva u Gospodu.
Jeste li nostalgični? Nekako je postalo nepisano pravilo da vreme muškarcima ne može toliko da naudi kao ženama. Plaši li vas prolaznost vremena ili glumcu svako doba donosi jednake izazove?
- Ne znam da li bi se to moglo nazvati nostalgijom ili pre nekakvom zbunjenošću i zapitanošću nad fenomenom prolaznosti. Ta tema me proganja i snažno je prisutna i u onome što stvaram u poeziji i muzici. Ne smiruje me previše ni gorepomenuto nepisano pravilo. Što se glumačkog posla tiče, prestaje se uglavnom kad ti bude preko glave svega ili kad te više niko ne traži. Godine tu ne čine mnogo, osim što znaju da imaju veze s dobrim zdravljem.
Razlikuje li se publika koja vas sluša od one koja vas i gleda u pozorištu?
- Publika koja ima senzibilitet i potrebu za pozorištem isto oseća i prema poeziji i muzici. U meni su sva ta tri moja toka prisutna podjednako, ali mislim da me ipak najviše percepiraju kao glumca, iako sam objavio dve knjige pesama i evo, odnedavno, i svoj kantautorski album. Za to sam zaslužan sam, jer se nisam dovoljno bavio vidljivošću ova svoja dva "neglumačka" posvećenja.
Da li je kabare koji izvodite s kolegom Nebojšom Dugalićem najbolji primer kako prave stvari često nastanu spontano?
- Ove godine punimo devetnaest godina, tako da još malo pa prestajemo da budemo tinejdžeri. Moglo bi se zaista reći da u ovom našem slučaju važi to pravilo, jer se, iskreno, nismo nimalo nadali tolikom trajanju, ali smo očigledno umeli da prepoznamo trenutak kada su stvari počele da se odvijaju u tom pravcu.
Predstavlja li vam veće zadovoljstvo promocija serije ili albuma, s obzirom na to da su se ove nedelje ti događaji preklopili?
- Oko promocije serije imam mnogo manje posla, sem da obezbedim vreme da pogledam epizode, tako da možda to. Šalu na stranu, na različite načine veoma se radujem i jednom i drugom događaju.
Jednom ste citirali Miru Banjac, koja je sjajno demonstrirala kako Sremac lomi čašu kad lumpuje. "Lagano je gurka sa stola, mic po mic, ona padne i rascopa se na komadiće. Čemu žurba kad je ishod isti, srča koja mora da se počisti." Jeste li neko ko sve radi polako i smireno i da li je takav karakter poželjan u glumi?
- Strpljivosti sam se naučio s godinama i to mi nije bilo lako. Nekako sam shvatio da brzina mog toka više liči na reku pored koje sam rođen, Savu, nego na neke brze planinske reke, iako sam mnogo puta želeo da sve bude brže. Sva je sreća pa se nisam mnogo pitao o tome, tako da je sve nekako bivalo onda kada je trebalo da bude. Nekad je ta moja Sava plavila i nosila sve pred sobom, nekad bila spora i lenja, ali nikada nije presušila, hvala bogu. Vreme čoveku da šansu da se osluškivanjem sebe i bavljenjem sobom s tim istim sobom i pomiri. Tada život ume da bude manje komplikovan.
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
