PROSLAVILA SE U ČUVENOM FILMU NATAŠA PA NESTALA: Dve smrti obeležile su je za ceo ŽIVOT, a evo šta danas radi TIJANA KONDIĆ

Publika Tijanu Kondić, koja danas proslavlja 39. rođendan, i dalje pamti kao malu Natašu, junakinju istoimenog filma Ljubiše Samardžića, koji je za nju bio odskočna daska u glumačke vode.

Crvenokosa sam bila u filmu Dragana Marinkovića "Bumerang“, a plavokosa u "Nataši". Tijana je srećna i zadovoljna i živi u dve zemlje Izraelu i Srbiji.

"U poslednje dve godine živim na relaciji Beograd - Tel Aviv i za sada mi tako odgovara. Tamo se bavim produkcijom kao nezavisna umetnica. U zavisnosti od angažmana i projekata, vreme provodim u ova dva grada. Prihvatila sam ideju da život može da bude raznovrsniji i bogatiji kada imaš dve kuće na dva različita kontinenta", pričala je Tijana za Kurir, koji vam delom i danas prenosimo.

"Meni je život tamo doneo mnoge dobre životne lekcije, naučila sam dosta o sebi koliko sam sposobna i šta mi odgovara i počela sam na život da gledam vedrije. Upoznala sam mnoge interesantne ljude iz celog sveta koji su mi i dalje prijatelji".

Glumački posao je zaista privilegija. To su duga snimanja, rana ustajanja, težak, ali lep posao. Ne može ga nijedan drugi zameniti. Meni lično je najintrigantniji momenat između partnera koji se stvori ako ima hemije u umetničkom smislu, oni trenuci koje ne možete da isplanirate u sceni, već koji se samo dese kada se zaigrate. To je prava sloboda.

Trudnica

Sećam se anegdote sa snimanja "Bumeranga", radili smo eksterijer i moj lik Slavica je bila trudnica i kostim mi je kroz ceo film bio spavaćica. Ja sam se tako šetala ulicama u papučama, raščupana, s veštačkim stomakom, i jedno veče se ispred mene zaustavio taksista da mi ponudi pomoć, misleći da sam se izgubila ili da sam luda. Jedva sam mu objasnila da snimamo film.

Zlatna arena

Velika i značajna nagrada došla je neočekivano. Tada, sa samo 17 godina, nisam shvatala njen značaj.

Naravno da sam bila srećna i imala osećaj kao da sam upala u vrtlog slave, ali sam isto tako učila i kako da se s tolikom popularnošću nosim i nastavim normalan život, ako je to uopšte moguće za pojedinca koji se bavi javnim poslom.

Zlatna arena mi je donela potvrdu da to što radim u glumačkom smislu ima značaja, da se dar i potencijal prepoznaje, ali da se isto tako ignoriše i nipodaštava od strane zavidnih i nedoraslih individua.

Anegdota vezana za Zlatnu arenu koju prepričavam i dan-danas je poziv koji je usledio iz kabineta prof. doktora Zorana Đinđića nakon mog povratka iz Pule. Naime, zvonio mi je telefon i ženski glas koji se predstavio sa druge strane kao sekretarica kabineta me je zamolio da sačekam na vezi. Ja sam mislila da je to nečija šala i rekla: "Zaista nije duhovito!" I spustila slušalicu. Nakon toga telefon je pozvonio opet i isti ženski glas me je opet zamolio da sačekam na vezi. Ubrzo se javio Zoran Đinđić, koji mi je čestitao na nagradi i izjavio da je to veliki uspeh za srpsku kinematografiju. Ja sam se zahvalila i nemo spustila slušalicu. Nakon razgovora izašla sam iz svoje sobe i saopštila tati da sam upravo razgovarala s Đinđićem, na šta se on nasmejao i rekao: "Pa, dobro, ne moraš baš toliko da izmišljaš!" Ubrzo je shvatio da se nisam šalila.

Odlazak u Izrael

Odlazak iz zemlje je bio potreba da se izmestim iz ove sredine i započnem nešto novo.

Veliki izazov je bio spakovati se, otići u zemlju čiji jezik ne znaš i prinuđen si da počneš iz početka. Nekoliko mojih prijatelja iz Srbije se preselilo u Izrael i ja sam odlučila da promenim svoj život i odem u nepoznato. To mi je donelo životna iskustva i poznanstva sa ljudima iz celog sveta. Pre svega naučila sam šta znači samostalnost. Izrael je zemlja različitosti, fenomenalne hrane u kojoj možete da se kupate od aprila do novembra. Tamo je uglavnom leto, postoje samo dva godišnja doba. Različita, ali zanimljiva kultura, jezik, ljudi. Kada se jednom zaljubite u ovu zemlju, to ostaje u vama.

Moja prva radost je bio moj prvi pas Toša. Nakon godina moljenja mame da uzmemo psa, Toša je došao kao poklon. Ne sećam se ko ga je doneo, ali ga je neko iz komšiluka sklonio sa ulice kod mene i zamolio da ga pričuvamo na mesec dana. Naravno, Toša je ostao s nama do kraja njegovog života. Ja sam tada bila najsrećnija devojčica na svetu. On je bio moj brat i najbolji prijatelj. Pošto je njegov život, nažalost, trajao kratko, nakon mnogo godina od sestre od tetke dobila sam Đuru. Sa njim sam odrasla, vodila ga na snimanja, zajedno smo se fotografisali, trčali, družili, voleli. S obzirom na to da sam jedino dete, Đura mi je bio kao brat, ravnopravan član naše porodice. U mladosti je i on bio nemiran, a i povod za upoznavanje sa dečkom u kojeg sam se zaljubila i zavolela ga.

Trauma za ceo život

Bilo je i mnogo nekih tuga... Ali tuga je sastavni deo svačijeg života, ne žalim se. Pitanje je samo kako se ko nosi s tugom i izbori s njom. Tošina i Đurina smrt. Najranije čega se sećam od tih mračnih i mučnih stvari jeste ono kada je komšija ubio Tošu ispred zgrade kada sam imala oko 12 godina. Ta trauma mi je ostala za ceo život. Ona koja me je obeležila za ceo život je smrt mog oca Dušana. Ta praznina u meni će ostati zauvek. Tata nas je napustio dva meseca pre nego što sam se ja preselila u Izrael", ispričala je glumica i književnica, koja i dalje radi nekoliko poslova kako bi preživela.

Kurir.rs

Bonus video: