Mali ljudi, koje mi zovemo "deca", imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost, pisao je Ivo Andrić, jedan od najvećih pisaca koji je stvarao na srpskom jeziku i kao takav bio jedini naš nobelovac.
Iako svoju decu nije imao, o njima je u svojoj prozi naširoko pisao. Čak toliko, da je za sobom među mnogbrojnim delima ostavio i pripovetku pod nazivom "Deca", a postoji i zbirka pripovedaka "Priče o deci".
Ivo Andrić je bio oženjen kostimografkinjom Milicom Babić, ali nisu imali dece. Iako su se poznavali više od 30 godina, ona je bila udata za Nenada Jovanovića, koji je umro 1957. godine, i tek nakon njegove smrti su se Ivo i Milica venčali.
Andrić se njome oženio u šezdeset šestoj godini, a važila je za njegovu dugogodišnju ljubav. Radila je kao kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu. Bili su braku 10 godina, sve do marta 1968. godine, kada je ona umrla u porodičnoj kući u Herceg Novom. Andrić je umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu.
Inače, pisac nikada nije bio okrenut lakim uživanjima i brzim aferama. Bio je romantik i kroz život ostao je posvećen jednoj ljubavi o kojoj se danas dosta zna.
Andrić joj je godinama posvećivao priče i nežne reči, a svaka od njih završila se potpisom “tvoj Mandarin, koji te nežno grli”. Danas se zna da je "Jelena, žena koje nema" u stvari Milica Babić, koju je upoznao preko njenog muža Nenada Jovanovića koji je, kao i Andrić, preuzeo diplomatsku dužnost u Berlinu.
Milica Babić, rođena 2. septembra 1909. godine, odmalena je bila talentivana za crtanje, a posle mature otac Stevan poslao ju je u Beč, ne bi li tamo usavršila svoj talenat. Kada se 1931. godine vratila u beograd postala je kostimograf u Narodnom pozorištu, a ubrzo je dobila i status predavača u tek osnovanoj Glumačkoj školi Narodnog pozorišta.
Udala se za Nenada, novinara i prevodioca, a 1939. godine, preselili su se u Berlin, gde je Milica postala modni dopisnik Politike. Nenad je veliki deo proveo u logoru Dahau, ali ne pre nego što je upoznao Andrića sa svojom suprugom.
Dok je gradila karijeru, lepa Milica, kako su o njoj govorili, bila je Nenadova supruga. I tako je bilo do njegove smrti, 1957. godine. Za sve to vreme, Milica je bila Andrićeva inspiracija i ljubav. Pisao je da drugi čitaju: “Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!” Nije prestao.
- Sve je počelo u predvečerje rata, kada su Ivo i Nenad Jovanović preuzeli diplomatsku dužnost u Berlinu. Starom i usamljenom momku, ambasadoru Andriću, sve je više prijalo društvo Jovanovića, zapravo Milice, pa je prijateljstvo vremenom prešlo u grešnu ljubav - navodi Zorica, autorka knjige “Jelena u životu i delu I. Andrića”, Dragoljub Vlatković piše da je to od samog početka velika i prava grešna ljubav i citira zapis našeg nobelovca:
- Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima.
Posle Nenadove smrti, Milica nije mogla da izdrži samoću, a već 27. decembra 1958. godine udala se za našeg nobelovca u opštini Stari grad pred svedocima Aleksandrom i Julijanom Vučo. Veo tajne je skinut sa njihove priče. Narednu deceniju voleli su se sasvim javno, nadoknađujući trenutke u kojima im je to bilo uskraćeno. Odmarali su u domu u Herceg Novom, kada je 24. marta 1968. godine Milica imala srčani napad i umrla. Prva naša školovana kostimografkinja i jedina supruga našeg jedinog nobelovca, sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom Beogradu. Tamo će sedam godina kasnije biti položena urna Ive Andrića.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
