Iako je ovogodišnja Evrovizija odavno završena, o nekim njenim učesnicima, poput benda Džoker aut, još se priča. Naime, reč je o jednoj od najpopularnijih pop-rok grupa u Sloveniji, čiji je frontmen Bojan Cvjetićanin postao prava muzička zvezda. Upravo mu je ovaj veliki evropski festival omogućio da njegova popularnost pređe granice Slovenije. Uoči nastupa na prvom danu predstojećeg Bir festa, koji će se u Beogradu održati od 15. do 18. juna, ovaj dvadesetčetvorogodišnjak srpskog porekla, inače diplomirani sociolog, govori o svojim srpskim korenima i skorom dolasku u našu prestonicu.
Niste prvi put u Beogradu?
- Prvi nastup smo imali na manifestaciji MAC, ali ovo će nam biti prvi koncert.
Kako ste ga osmislili?
- Sviraćemo koliko je predviđeno, oko sat vremena, plus dve pesme, taman da pređemo limit (smeh). Planirano je da sviramo otprilike sat vremena, što znači da ćemo moći da odradimo dobar deo svog repertoara. Ako publika bude tiha, moraćemo da popričamo s njima i sviraćemo više (smeh).
Hoće li vam ostati vremena da obiđete Beograd?
- Nažalost, plan je da se odmah vratimo jer već sutradan nastupamo u Sloveniji. Prošli put smo obišli komercijalna mesta, upoznali divne ljude, koji su nam obećali da će nam jednom pokazati pravi Beograd i mesta koja znaju samo domaćini. Pitajte me za godinu dana i verujem da ću dati mnogo bolji odgovor.
Veliku pažnju privukli ste nastupom na Evroviziji. Koliko ste zadovoljni?
- To je jedan od najvećih festivala u Evropi, a možda i svetu. Uzela nam je šest meseci života i bila kao ogromni školski izlet ili putujući cirkus, izveden na maksimalno profesionalnom nivou. Upoznali smo mnogo kreativnih ljudi, s kojima ćemo moći da gradimo karijeru u inostranstvu. Stekli smo ogroman broj fanova. Jedina stvar koja nije prošla kako smo zamislili bio je rezultat, a na kraju nam je bio manje bitan u odnosu na to što smo postigli kod publike. Naša pesma na slovenačkom je trenutno deseta najstrimovanija od svih koje su se takmičile ove godine. Imamo zakazane koncerte po celoj Evropi i više od toga nismo ni mogli da poželimo.
Da li vas je obradovala ocena srpskog žirija i publike?
- Mislio sam da ću da puknem od sreće kad sam čuo da smo dobili 12 bodova! Bio je to magičan trenutak.
Da li ste ostali u kontaktu sa srpskim predstavnikom Lukom Blekom?
- Naravno. Otpočeli smo prijateljstvo i verovatno ćemo se sresti u julu na koncertu u Londonu.
Jeste li stvarno izgubili mobilni telefon na Evroviziji?
- Desilo se to posle finala, na afterpartiju. Ostavio sam ga negde i završio je sa jednom drugom delegacijom, ali sam ga dobio nakon dva dana. Ipak, prijalo mi je bez telefona. Prvi dan posle Evrovizije svi su pisali poruke i bili aktivni na društvenim mrežama, a ja sam taj period iskoristio da provedem vreme s porodicom i prijateljima. Kao u drugom univerzumu, potpuno miran i rasterećen.
Kako biste žanrovski približili svoju muziku?
- Još 2017. godine nazvali smo je "šegadelik rokenrol", po uzoru na film "Ostin Pauers", koji obožavamo. Zvuk predstavlja zanimljivu mešavinu eks-Ju rokenrola s britanskim pop-rokom.
Ko su vam uzori?
- Bitlsi, Artik mankis i slovenačke grupe kao što su Sidarta i Big fut mama, a s Balkana su Bijelo dugme, Indeksi, Idoli...
Šta slušate od modernog zvuka sa ovih prostora?
- Bendove Buč Kesidi, Keni nije mrtav... Poslednjih godinu dana nismo imali vremena da slušamo muziku, stalno smo bili u nekom haosu i buci.
Odakle ideja da se izrazite na maternjem jeziku kao, na primer, u pesmama "Ona" i "Demoni", koje su na srpskom?
- Svaki put kada familiji puštam pesme, moja baka, koja je iz Banjaluke, ne može u potpunosti da razume tekst. Želeo sam da i ona jednom savršeno razume šta je pesnik hteo da kaže i tako su nastale pesme "Ona" i "Demoni". Pesmom "Ona" želeli smo da uhvatimo duh Idola.
Zanimljivo je poreklo vaše porodice.
- S mamine strane koreni su iz Banjaluke i Lebana, a s tatine iz Ličkog Petrovog Sela, sa jedne strane, i iz Hrvatske i Slovenije, s druge.
Bavite se i glumom i voditeljskim poslom. Imate li ambicije u glumi?
- Voleo bih da još glumim i bio bih veoma srećan kad bi to bile ozbiljnije uloge. Uvek sam igrao likove koji su slični meni i nisam mogao potpuno da se prepustim čarima te profesije. U srednjoj školi sam igrao u teatru i, ako još nekad dobijem mogućnost za to ili da snimim film, ne bih bežao od toga.
Kako vidite sebe za deset godina?
- Voleo bih da budemo etabliran bend na prostorima Evrope, da imam dvoje dece i živim normalan život.
Kurir.rs. Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
