Da li možete da zamislite domaću kinematografiju i kulturu uopšte, a da se "Ko to tamo peva" nije snimio ili da izgleda potpuno drugačije? Iako zvuči skoro pa nemoguće, zamalo je tako bilo, jer scenario je dosta menjan, a i mnogi glumci zamalo nisu ni glumili u ovom kultnom remek-delu.
U oktobru 1980. desila se svetska premijera filma "Ko to tamo peva", i to u bioskopu "Kozara", a mnogi ga i danas znaju napamet od početka do kraja. Od onog natpisa "negde u Srbiji", gde grupice raznolikih ljudi čeka autobus krntiju međugradskog saobraćaja, pa do kraja i ulaska u Beograd 6. aprila, datuma kad nije bilo baš najpametnije biti u glavnom gradu države koja je ulazila u Drugi svetski rat.
Okupila se ekipa sa sve samim zvezdama, ali i tada rediteljem početnikom, Slobodanom Šijanom, koji je do tad možda bio poznatiji kao slikar po umetničkim krugovima. U prvim fazama scenarija, priča je čak bila u sadašnjem vremenu, ali su zajedničkim snagama Šijan i Kovačević osmislili da priču ipak prebace u sam početak rata. Sa istorijskom distancom, više je korespondirala sa naravima i ponašanjem ovdašnjih ljudi. U scenariju, priča se završila bombardovanjem Beograda i scenama iz Zoo vrta. Takav kraj ipak nismo gledali što zbog ograničenog budžeta, ali i komplikovanosti scena koje su bile gotovo nemoguće za izvesti u Jugoslaviji, koja je još uvek žalila Titovu smrt. Međutim, tu scenu je kasnije Kovačević ugurao u drugi film, Kusturičino "Podzemlje".
Razne su priče o glumcima koji nisu bili zadovoljni scenarijom ili nisu verovali u uspeh. Najpoznatija je ona sa Draganom Nikolićem, koji je dugo odbijao ulogu šlager pevača, i tek je prihvatio nakon što ga je Milena Dravić naterala, s obzirom na to da je ona uvidela kakav biser se sprema. Mija Aleksić, koji je trebao da glumi ulogu starca koji ide u vojsku, odbio je u poslednjem trenutku, rekavši da se ne oseća dobro, dok je Bogdan Diklić bio planiran za Miška, ali ga pozorište nije pustilo. Dugo vremena posle, Diklić je pričao da nije smeo da gleda film jer mu je bilo žao zbog propuštene prilike, iako su stizale vesti do njega da i sami glumci misle da snimaju svoj najgori film.
Čak i reditelj nije bio prvi izbor. Film je trebalo da režira Goran Paskaljević, koji se odlučio ipak da ode da radi film "Zemaljski dani teku", jedan od filmova koji ipak, ispostaviće se, nije zauzeo neko bitno mesto u njegovoj velikoj karijeri. Jedini koji je apsolutno verovao i bio najorniji za rad bio je Pavle Vuisić. On je inače važio za teškog čoveka koji mrzi snimanja, kao i ponavljanja kadra. Ovde je bio prvi na snimanju, oran za rad i ono što je najvažnije - trezan.
Pored velikih glumaca i uloga, ovaj film će ostati upamćen i po minijaturama naturščika. Jednog od dvojice muzičara, Miodraga Kostića, Šijan je sreo na vojnoj vežbi na radaru iznad Ralje. Mića je svirao na koncertu priređenom da zabavi vojsku, a kada je pao na kolena, pred Usnijom Redžepovom, sa sve harmonikom, Šijan je to zapamtio. Godinama posle potražio ga je i ponudio mu ulogu. Njegov glas i pesma "Za Beograd" je i dalje zaštitni znak ovog filma.
Čiču Stanojla Milenkovića, limara iz okoline Svilajnca, a ovde u ulozi orača državnog druma, Šijan je pronašao 1978. tokom audicija za naturščike za TV film "Najlepša soba". Kasnije je priznao da mu je bila urnebesno smešna kombinacija kromanjonske face i izuzetne inteligencije. Njegovog sina je glumio Milovan Tasić - Tasa, traktorista iz Inđije i član šampionske generacije "KK Radnički" sa Crvenog krsta. Igrao je centra sa svojih 214 cm i bio je čest glumac i kasnije kod Šijana.
U većem delu filma na zadnjem sedištu, odmah pored prasića, pojavljuje se baba obučena u crno. U vezi s njom postojale su razne teorije, od toga da predstavlja smrt, koja ih čeka na kraju, onda da baba u stvari pazi na prasiće, do toga da je u pitanju maskirani Predrag Preža Milinković, najveći srpski epizodista. Gledaoce je zbunjivalo i to što babe čas ima, čas nema. Nije ni potpisana na špici. Šijan je objasnio da je to baba koju su usput našli i stalno je bila u autobusu, ali se zbog lošeg osvetljenja nije uvek videla.
Na kraju, film je završen, stigao je kao i sve napravljeno tih godina, pred Umetničko veće. Sala je bila dupke puna i niko se nije nasmejao nijednom. Šijan je sa zebnjom, prestravljen iščekivao premijeru. Ispostaviće se da se uzalud plašio, jer film od početka emitovanja pa do danas, beleži samo uspehe i salve i salve smeha, tako da poslovično stroga politička veća nisu pravi reper za kvalitet ovakvog filma.
Teško da pop kultura ove zemlje može da se zamisli bez ovog filma. Rečenice iz ovog filma su ušle u svakodnevni razgovor toliko da više čak i ne primećujemo da su iz nekog filma, već kao da su delo kolektivnog dobra i nesvesnog.
(Kurir.rs/ Blic)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
