U LUDILU U KOM ŽIVIMO NAJTEŽE BITI ČOVEK, BEZ OBZIRA NA POL I PROFESIJU! Glumica o seriji Nemirni i delikatnoj ŽIVOTNOJ fazi

Dok je kontinuitet u pozorištu bio je prisutan otkako je u njega kročila, svoj razvojni put na filmu i u serijama glumica Nikolina Friganović opisuje kao krivudav i pomalo neobičan. Iako je pred kameru prvi put stala pre više od dve decenije, ova dramska umetnica iz Banjaluke široj publici postala je poznata nakon uloga u skorijim serijama "Dara iz Jasenovca", "Kosti", "Pevačica", "Branilac", da bi možda najveću pažnju privukla kao inspektorka Mirna, glavna junakinja trilera "Nemirni".

U susret njegovim finalnim epizodama, koje će se u vikendu pred nama emitovati na kanalu Superstar, Nikolina govori o glumi koju voli, živi i za koju kaže da je samo u njoj svoja.

Kako ste reagovali na poziv da igrate u seriji "Nemirni"?

- Iskreno, bila sam malo zatečena. Pitala sam se zašto ja i pitala ih - zašto ja. Za mene je to bio novi kontekst, nova žanrovska zona, obiman zadatak... Na samom početku, dok su trajali razgovori i priprema, malo sam bila u panici da li ću opravdati poverenje i to što sam njihov izbor. Ono što je bilo presudno je sama uloga. Njena struktura, snaga, njen nemir. Kada sam prvi put pročitala scenario, osetila sam Mirnu i to mi je bilo bitno. Sve mi je bilo novo, drugačije od onog što sam do tada snimala i to je već bio izazov.

Po čemu ćete pamtiti snimanje?

- Iako je bilo vrlo radno, bilo mi je ugodno. Cela ekipa je učinila da se osećam dobro i sigurno dok radim. A i kada vam se dopada zadatak i kada imate zdrav motiv, okruži vas dobra energija, koja vas gura napred. Imala sam divne partnere (Boris Pingović, Vaja Dujović, Dejan Aćimović, Vukašin Jovanović, Milan Čučilović....) i naša saradnja je tekla lako, u međusobnom poštovanju, uvažavanju i dogovoru. I ne samo s direktnim partnerima nego i sa svim ostalim sektorima.

Smatrate li srećom to što ste dobili vodeću ulogu?

- Verovatno. Faktor sreće je vrlo važan, ne samo u poslu nego i u životu. Taj faktor me prati uvek, ali ne isključuje one druge. Faktor rada, predanosti, želje, dara... U mom slučaju idu paralelno i jedni druge podupiru.

Za vašu inspektorku Mirnu, koja vam je vršnjakinja, rekli ste da je u najtananijoj fazi ženskog života...

- To je s jedne strane divna životna faza u kojoj stižete do važnih saznanja o sebi, životu, postavljate stvari na svoje mesto i u sebi i oko sebe. Kako ljudi kažu - zrelo doba. A s druge strane, dolazi do popuštanja endokrinog sistema, telo ulazi u novu fazu i kreću neke promene na drugom nivou. U toj delikatnoj fazi treba pomiriti ta dva sveta, uskladiti jedan s drugim, pokušati zadržati sve ono dragoceno što ste ostvarili i ugradili u sebe i skupiti snagu za dalje.

Jeste li imali poteškoće da razumete kako je to biti žena u policiji?

- Imala sam priliku da razgovaram sa ženama koje su bile u toj profesiji i koje još jesu. Nije im baš lako u tom svetu. Doduše, to mnogo zavisi i od samog karaktera i niza drugih okolnosti, jer nismo svi sazdani od istog tkanja. Ja, recimo, ne bih imala želudac za taj posao. Iako u društvu postoji podela na muške i ženske poslove, ne delim profesije po rodu. Više je pitanje da li je neko za taj posao ili ne. Ali ono što je prisutno jeste prirodna podela na jači i nežniji pol i to će tako biti dok god je prirodnih zakona.

Da li je hiperprodukcija serija učinila da se umanji nepravda prema ženama u glumi jer doskoro nisu toliko bile zastupljene u scenarijima kao danas?

- Glumicama je i u pozorištu bilo teže. Na samom početku nisu ni igrale. Ženske uloge su igrali muškarci, ali su s vremenom dobile svoje mesto na daskama koje život znače. Trebalo je mnogo vremena, borbe i dokazivanja da nađu svoj put. Tako je kasnije bilo i s filmom i televizijom. Mada je tu bilo malo lakše. Hiperprodukcija i u svetu i kod nas jeste donekle omogućila da glumice dobiju veće i bolje šanse.

Je li inače u životu teže biti žena?

- Danas je u ludilu u kojem živimo najteže biti čovek, bez obzira na pol i profesiju. Nakon 20 godina rada i različitog iskustva sigurna sam da sad imam bolju sliku onoga šta treba da igram, šta mogu, a šta ne. Ta selekcija dolazi iz mog unutrašnjeg, organskog. Naravno da su uključeni i racio i druge okolnosti, ali vodim se osećajem.

Mirna se na početku serije susrela sa ozbiljnim zadatkom, ali i komičnom situacijom sa obrvama. Smatrate li inače da je fizički izgled najčešće presudan u životu?

- Ne mislim tako. Tužno mi je kada se ljudi time vode kroz život. Nikada nisam razmišljala o svom izgledu na taj način i mislim da su me u poslu određivali moj senzibilitet i glumački habitus. Igrala sam vrlo različite uloge i po karakteru i po izgledu. Ne vide vas svi isto. Ni publika, ni reditelji, ni kolege, ni kritika... To je bar moj slučaj. I zahvalna sam na tome, jer sam imala priliku da budem u raznim izdanjima. Najvažnije je shvatiti sadržaj lika koji tumačite, osvojiti njegovu psihologiju, uvažiti okolnosti u kojima deluje, ali mi je isto tako inspirativno i da se bavim transformacijom na fizičkom planu.

Da li je lakše Mirni ili Nikolini da uskladi privatni život s profesionalnim obavezama?

- Ni jednoj ni drugoj. Ali se obe trude. Meni malo bolje polazi za rukom. (smeh)

Koliko vam je naporno kada snimate u Srbiji zbog odsustva od kuće?

- Svako odsustvo nosi sa sobom određene situacije. Nije jednostavno kada nisam s porodicom i trudim se da svi što bezbolnije prođemo kroz taj period kada do njega dođe. Srećom, to nije tako često i, srećom, imam porodicu koja je vrlo angažovana kada smo u tim akutnim fazama. Vrlo brzo se vratimo u svoj kolosek. A i na zdrav način se poželimo jedni drugih.

Jeste li imali težnju da na ovakav način osvojite region?

- Nisam imala plan, a i nemam utisak da sam u nekim osvajačkim pohodima. (smeh) Bavim se glumom jer to volim, to živim i tu sam svoja. Sve do sada je bilo spontano, tiho i bez velikih ambicija. Imam nameru da tako i ostane. Ovaj posao je javne prirode i često bivate izloženi, ali popularnost nije nešto što me greje.

Da li je trema, o kojoj smo pre godinu i po dana govorile u intervjuu, počela da jenjava?

- Ne, uvek je tu. Pomešana je s nekim slatkim uzbuđenjem i odgovornošću. Mislila sam da će iščeznuti, ali nije i neka je tako. Sigurno je s razlogom tu, a sada je već i duboko utkana u mene. Brinulo bi me da je nema. Ovaj posao je direktno vezan za ljude, za život. Izlazi i vraća se u njega. Kao što meni iskustvo života, direktno i indirektno, pomaže da dođem do likova i upoznam njihov svet i pravila, tako i te razne sudbine koje mi oživljavamo na sceni meni olakšavaju razumevanje određenih životnih situacija.

Zbog čega smatrate da je rad na "Urnebesnoj tragediji" možda najdragocenije i najintenzivnije iskustvo u karijeri?

- Iz više razloga. Nije to pitanje same predstave, nego niza raznih okolnosti i emocija koje su se slile u taj proces. Intenzivno, radno, radosno, tužno, strasno, lepo, gorko, ludo, mirno, turbulentno, iskreno i pozorišno u punom kapacitetu. Saradnja dva pozorišta, dva ansambla koja je bila dirljiva i profesionalna. Hvala kolegama i celoj ekipi na tome. Biti u toj stvarnosti u tom trenutku je bila privilegija, a i utočište.

Pravite li planove u poslu?

- Ne i nemam strategiju. U pozorištu nisam ni morala da pravim planove. Od prvog dana je to bio pun angažman i uloge su se nizale jedna za drugom, a ja sam se trudila da jedna drugoj budu potvrda i stepenica ka dalje. A što se tiče televizije i filma, to je došlo samo od sebe nakon jednog dugog radnog pozorišnog puta. I ovaj televizijski je počeo davno, ali je bio pomalo krivudav i neobičan.

(TV Ekran / Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: