VUK KOSTIĆ O SLOBODI MIĆALOVIĆ: Muškarac i žena mogu da budu PRIJATELJI, ima uzvišenih ljubavi koje se ne baziraju na DODIRU

Pozorište leti, pa još na otvorenom, samo je po sebi atrakcija i za dramske umetnike i za publiku. Za jednu takvu avanturu, premijeru predstave "Dečje povrede", uveliko se priprema glumac Vuk Kostić, koji će se u okviru predstojećeg Belefa publici pokloniti zajedno s koleginicom Slobodom Mićalović. U intervjuu za Kurir Vuk otkriva kako je došlo do saradnje s Bobom, koja mu je najbolja prijateljica više od dve decenije.

- Jednom smo igrali u predstavi "Miris kiše na Balkanu" i sreli se u seriji "M(j)ešoviti brak" pre 20 godina. Bilo je to sve od naše saradnje. Ovoga puta Boba je pokretač ideje da igramo ponovo zajedno na Belefu. Ona je našla reditelja s tekstom i mene birala.

A tekst je veoma zanimljiv.

- Džozef Radživ je napisao melodramu s primesama komedije "Dečje povrede". Može da se kaže da je to i crna komedija. Inače, ovaj mladi američki pisac bio je i finalista Pulicerove nagrade 2010. godine, i to za dramu "Bengalski tigar u bagdadskom zoološkom vrtu". Skoz je luckast i moderan pisac, ali i jednostavan, a jednostavnost je uvek moderna. Reditelj Ivan Vuković imao je smisla da nađe takav tekst i sprovede ga na scenu. Premijera je 5. juna na Belefu, a ona tradicionalna bi trebalo da bude krajem oktobra ili početkom novembra u mom matičnom Narodnom pozorištu, na Maloj sceni.

Znači li ovaj vaš primer da glumci moraju sami da budu inicijatori da bi svoje želje sproveli u delo?

- Prođe nam mladost dok čekamo, a za romantičnu, crnu komediju - melodramu sad je pravo vreme. Tekst je veoma zanimljiv i prati priču dvoje ljudi od 7. do 37. godine u različitim životnim periodima i nedaćama. Upoznali su se u školskoj ambulanti kad su imali sedam godina, a pisac je, da bi ispričao njihovu ljubavnu priču, birao da se sreću po bolnicama i u nekim čudnim trenucima.

Jesu li vam ostale neke dečje bolesti koje ni danas, u svom zrelom životnom dobu, ne uspevate da zalečite?

- Verovatno, mada se trudim da živim život, tako da se nikada ne kajem što sam nešto uradio ili možda nisam.

Kad je počelo vaše druženje s Bobom?

- Poznajemo se još iz studentskih dana, tačnije od 1997. godine.

Mogu li muškarac i žena da budu prijatelji?

- Naravno. Postoje uzvišene ljubavi koje ne moraju da se baziraju na dodiru. To su ljubav prema domovini, narodu, majci, ocu, bratu... Sve su to one ljubavi bez kojih ne možeš da živiš.

A mogu li muškarci i žene suštinski da se razumeju?

- To su dva sveta, ali sigurno da mogu. Čak se i bolje razumeju ako nisu iskomplikovali svoj odnos.

Boba vam je kao drugarica uredila da se konačno nađete u komediji koju odavno priželjkujete?

- Iako nije skroz komedija, ova predstava mi daje priliku da se vide moja vedrina, radost igre i ljubav prema tom žanru. Ipak, ovo je jedna preozbiljna priča zbog koje bi publika uz karte mogla da dobija i pakovanje maramica.

Izazivate li sada na probama jedno kod drugog te emocije?

- Da. Od prvog čitanja osećamo da nam je sve to što prolaze naši likovi poznato.

Spomenuli ste seriju "M(j)ešoviti brak". Pošto je nastala od predstave, može li se to desiti i ovom komadu?

- Nemoguće, nije takvo štivo.

Da li je spremanje premijere usred leta otežavajuća okolnost?

- Jeste. Više mi prija zima, ali hvala bogu, do pre dva, tri dana nije bilo toliko vruće.

Idete li na more posle premijere?

- Imam još neke male zadatke da obavim, pa ću kasnije. Inače, već sam bio, ali nisam se proveo jer je padala kiša. Moje aktivnosti na čamcu i pecanje nisu mogli da dođu do izražaja zbog vetrova, munja i gromova, ali bilo je lepo. Stajati pored mora nije propušten život.

(Kurir.rs /Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: