ĆERKA MU IZGORELA U POŽARU, SIN NESTAO, A ON SE UTOPIO U MORU: Tragična sudbina najvećeg SRPSKOG PESNIKA razara i najtvrđa srca

Da je voleo Srbiju i neizmerno obožavao svoju porodicu, znaju svi koji su pročitali i samo nekoliko redaka Vladislava Petkovića Disa. Rasejani pesnik čupavih brkova imao je kratak, ali buran život, kao i mnogi drugi pripadnici njegove "izgubljene" generacije.

Od rođenja bolešljiv i bled, odrastao je u mnogočlanoj porodici. Učio je škole, ali je malo naučio, čak ni maturu nije položio, ali ga to nije sprečilo da postane učitelj u zabačenim selima. Po prelasku u Beograd dobija posao pisara, a u to vreme nastaje i njegov nadimak, po kome je prepoznatljiv, i koji predstavlja tri srednja slova njegovog imena - VlaDISlav. Pesnička avantura je započeta. Najviše vremena je provodio sa svojim najboljim drugom, Simom Pandurovićem.

Bio je april 1911. godine kada je na kalemegdanskom šetalištu sreo lepoticu po imenu Hristina, baš onu milu devojku koju je godinama sanjao u svojim pesmama. Vitka devetnaestogodišnjakinja, poštanska službenica, prepoznala je pesnika Disa i već nekoliko dana kasnije pružali su ruku jedno drugome nasred šetališta u Knez Mihailovoj ulici. Mnogo godina kasnije, kada Disa više nije bilo, kada je njegovo telo ležalo negde duboko u Jonskom moru, a duša obitavala uz svoju dragu, Hristina se prisećala tog prvog susreta:

- Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka prekoputa kod "Čivutske kafane". Iz kancelarije idem kući zaobilaznim putem, a on se nađe ispred mene - sad vi presudite je li to sudbina ili nešto drugo?

Iako joj se na prvi pogled možda nije dopao, to je nije sprečilo da se zaljubi i šest meseci kasnije stane pred oltar s njim. A venčanje - posve neobično.

Venčanje je trebalo da se održi u crkvi svetog Marka u šest ujutru. Pošto su zaboravili prstenje, kum je predložio da se uzme gumica sa kišobrana. Prota nije prihvatio da se održi venčanje na taj način, pa su morali da sačekaju ispred. Tada je mlada zamolila nepoznatu ženu da joj nakratko pozajmi prsten, samo da se venčanju. Dis je imao 31 godinu, Hristina 19.

Ljubav je cvetala, Dis je Tinku obožavao, a kada su im se rodila deca, Gordana i Mutimir, njegovoj sreći nije bilo kraja.

Porodičnu idilu narušili su dolazeći ratovi. Dis se prvo zatekao na Krfu, a zatim je početkom 1916. godine krenuo za Francusku. A tamo… svi su ga voleli, svima je bio drag i simpatičan, naročito ženama. Verovatno su osećale koliko je patio i čeznuo za porodicom, a moguće je da su tada i nastala ona prelepa pisma u stihovima koja nikada nisu upućena onome kome su namenjena:

- Ne javlja mi se. A ima kad. Sem ako ne spava, ako ne diše. Deset meseci ravno je sad od rastanka nam, otkako ne piše!

U to vreme do njega dođe vest da njegova Tinka sa decom gladuje, jer osam meseci već ne prima novčanu pomoć. Prijatelj koga je zadužio na Krfu da podiže njegovu platu trošio je novac po kafanama, a u Srbiju ni dinara nije slao. Povređen takvim ponašanjem bliskog prijatelja pošao je za Grčku da raščisti tu nepriliku. Pre nego što se ukrcao na brod sa koga nikada nije izašao, javio se Tinki i tom prilikom rekao:

- Putujem danas. Da se oprostimo… Ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima.

Istog dana u zoru brod na koji se ukrcao je potonuo, a s njim i pesnik "Utopljenih duša". Dva dana kasnije izvučeno je telo velikog srpskog književnika. U džepovima su mu nađene naočare i drahma i po. Telo je vraćeno nazad, u "Plavu grobnicu".

Kada se rat završio, njegova žena Hristina smatrala je da kao žena srpskog pesnika i kurira Ministarstva prosvete ima pravo na penziju. I dok je čekala da se molbi udovolji, zadesila ju je nova tragedija. Njihova kćerka Gordana umrla je od opekotina u požaru izazvanom nesrećnim okolnostima. Novi udarac sudbine usledio je godinama kasnije.

Njihov sin Mutimir nestao je bez traga kao pripadnik jedinica Draže Mihailovića.

(Kurir.rs/ Telegraf.rs)

Bonus video: