Kad je pre šest dana, u subotu, 15. jula, naš proslavljeni glumac Bogdan Diklić primio nagradu "Aleksandar Lifka", koja mu je dodeljena u kategoriji domaćih stvaralaca na ovogodišnjem Festivalu evropskog filma u Paliću, prvo na šta se osvrnuo jesu godine. Dve mu samo nedostaju da zaokruži pola veka karijere na filmu, televiziji i u pozorištu. Ovog puta akcenat je bio na likovima koje je oživeo pred kamerom.
Otkako je u trećem razredu gimnazije odlučio čime će se baviti u životu, sve što mu se dalje dešavalo vodilo ga je na samo jednu stranu. I ispostavilo se da su sve osobine koje ga krase, a od kojih je tokom druženja s novinarima na Paliću izdvojio svoju stidljivost, a potom i duhovitost, bile savršene i svim junacima kojima je pozajmljivao svoje telo i glas.
- Moja majka je bila izuzetno duhovita, i to u trenutku. Ima jedna veoma lepa priča. Vratio sam se s Pulskog festivala. Zaljubio sam se strašno u jednu stjuardesu. Da skratim, to se pretvorilo u neku telefonsku vezu, ali ona je meni poklonila boks "rotmansa". Došao sam u Bjelovar i pušio te cigarete. Razgovarali smo preko fiksnog telefona, nije bilo mobilnih. Bio je u hodniku, jelte, kao što je i red. Trčim, razgovaram i jednog dana pozivi - ništa. Nema ništa. Postao sam naglo ćutljiv, neraspoložen.
Sećam se, mama pravi ručak, a ja na radiju slušam emisiju "Po vašem izboru". Zdravko Čolić peva pesmu "Nosi, nosi sve što si mi dala", a moja mama meša, i samo nastavi: "Ono malo cigareta sa festivala." To je samo jedna od priča. Imala je refleks koji je bio neverovatan. Mislim da sam od nje nasledio duhovitost - istakao je Diklić, čiji su mnogi likovi, iako smešteni van komedije, istinski kod publike izazivali smeh.
Ovo vredno i značajno priznanje donelo je i priliku da naglasi ono što mu je decenijama veoma važno kad je reč o glumi.
- Veoma sam tužan kad, recimo sportski komentatori, dok igrač simulira da je fauliran, kažu da glumi. Izraz gluma nije sinonim za laž, naprotiv. Naravno, ukoliko pričamo o glumi koju ja poštujem i trudim se da je dostignem ceo život. Gluma može da bude sve, samo ne može da bude laž.
Kad je laž, ona je surogat, falsifikat. Doživljaj mora da bude istinit, ali ne do te mere da se ode u šizofreniju. Emocija mora da bude iskrena, a misao usvojena od strane glumca, ma šta on igrao. Postoje načini da to izađe iz glumca, za to smo se školovali i iznalazimo to ceo život. Glumac mora da ima vrstu sposobnosti poistovećivanja s piščevom istinom - opisao je dramski umetnik i za kraj dodao:
- Teško je sažeti 48 godina, koliko sam u glumi i ona u meni. Postoje neke stvari koje kad se objašnjavaju zvuče trivijalno. Uz ono što, pretpostavimo, znam, postoji osećanje. Kad pročitam scenario, on me prvo dodirne, a ako me ne dodirne, teško da ću se upustiti u to. Dozvoljavam sebi da ne umem baš sve. Možda je to dobro, ali ja to nisam tako doživeo, možda je u meni greška.
(TV Ekran / Andrijana Stojanović)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
