Na prvi pogled, priča mlade glumice Anje Pavićević nalik je bajci. Sa tri godine roditelji su je dali na balet, a ona je svojim odnosom prema ovoj umetnosti brojnim medaljama pokazala kako nisu pogrešili. Na nekom od tih takmičenja jedan član žirija ju je upitao da li je nekada razmišljala o glumi. Sve posle toga je, kako se ono kaže, istorija. Ali Anja nije samo glavni lik te bajke.
Njena jednostavnost, neposrednost, harizma i vedrina krase je i van scene, a mnogi koji se razumeju u glumu visokim ocenama su procenili njen vanredni talenat za profesiju koju je birala. Nakon uloga u filmu "Ime naroda" i seriji "Močvara", gde se posebno istakla, Anja je svojim darom doprinela uspehu druge sezone "Kalkanskih krugova", koja je premijeru imala proletos na Superstar kanalu, a od vikenda pred nama pratiće je i gledaoci RTS.
Stiče se utisak da ste dosad imali mnogo sreće s ponudom i izborom uloga?
- Sreća ima veliki uticaj. Zapravo, većinski uticaj, s obzirom na to da sam prve uloge pred kamerom ostvarila kod mojih omiljenih reditelja.
Televizijska publika je željno čekala drugu sezonu "Kalkanskih krugova". Kako ste se snašli u ambijentu i priči o Zabranu?
- S vrhunskim glumcima, kolegama i ljudima lako je snaći se i upasti u drugu sezonu. Likovi iz stalne postavke oberučke su me prihvatili. Priča o Zabranu je veoma zanimljiva i tera čoveka da istražuje šta se tu stvarno dešavalo.
Kako ste zapravo dobili tu ulogu?
- Reditelj Milan Karadžić me je jednom pitao da li znam da vozim bicikl. Odgovorila sam potvrdno i tako mi je još u pozorištu saopštio da me je planirao za Unu. Pre toga sam gledala prvu sezonu i vrlo su me privukle misterija i tenzija.
Kakva je bila saradnja s Lauševićem, Ćetkovićem...?
- S Laušem sam već radila na filmu "Ime naroda", gde smo napravili vrlo lep odnos. To je čovek koji voli mlade ljude i zainteresovano sluša o našim mladalačkim životima, a mudro savetuje kad god bismo bili u nekoj nedoumici. S Vojinom je takođe bilo lepo, slušala sam mnogo anegdota iz njegovog života, a tek kao partner je divan i voljan je da pomogne kad mi je pomoć bila potrebna.
Pamtite li neke anegdote iz srca Šumadije, gde ste snimali?
- Bilo je veoma zabavno. Pečenja nam nije falilo, a na pauzama smo uživali. Prosto, kad bih krenula da pričam o anegdotama, ne bih stala dva dana.
Majku vam igra Marija Vicković, jeste li se poznavale odranije i da li se razumele bolje s obzirom na to da ste zemljakinje?
- Upoznale smo se pre snimanja. Kliknule smo u energiji i nadam se da smo uspele taj lucidni odnos da prenesemo pred kameru.
Zanimljivo je da ste i u "Močvari" imali susret sa zemljakinjama Janom Bjelicom i Lidijom Kordić.
- Jeste! Doduše, Jana je bila sa mnom na klasi i družimo se konstantno, a s Lidijom sam se tada upoznala. Uvek se malo više spojim s ljudima kad čujem da smo iz iste zemlje i uvek postoji nešto duhovito u tome da se zapravo svi znamo odnekud.
I "Močvara" vam je donela ulogu koja je skrenula pažnju publike. Šta je kod Ane Garčević bio najveći izazov?
- Kasting, a i scenario Milene Marković. Samo dok sam ga čitala, hvatala me je jeza i pitanje kako ću to uspeti. Ali sa Olegom i Milenom nema straha, oni ga saseku u korenu jer znaju šta žele i znaju šta ja mogu.
Opet ste snimali u zanimljivom ambijentu i pravom dvorcu usred Vojvodine, koji je poslužio kao vaša kuća.
- Set na "Močvari" je moj najlepši period života dosad. Bili smo svi ekipa i konstantno zajedno, dva meseca u Senti je bilo malo za količinu ljubavi koju imam prema svim tim ljudima.
Među brojnim kolegama koji su vam bili partneri pred kamerom jeste i Ljuba Bandović. Pamtite li još neki njegov savet, pored anegdote o čuvenom Draganu Nikoliću, koji je znao da poljubi kameru...
- Sreća je što imam Ljubu Bandovića u životu. Dva puta mesečno igramo "Klaustrofobičnu komediju" u Zvezdari i konstantno dobijam savete od njega. On toga verovatno nije ni svestan, ali kroz svaku njegovu životnu priču sama shvatim jaku pouku i savet.
Da li je lakše igrati po savremenom tekstu ili istorijsku dramu, kakva je "Ime naroda"?
- Teško je igrati i jedno i drugo. Recimo, upravo mi je Ljuba dao savet kada smo snimali film "Ime naroda". "Ne igraš ti epohu, kostim i scenografija je igraju za tebe, samo budi prirodna kao da su to tvoje reči." Tako da samo treba replike napraviti da budu životne i naše, da ih osećamo.
Plaše li vas neke priče starijih kolega o tome koliko je gluma teška?
- Ne. Vrlo sam svesna da je tako i koliko odricanja je potrebno za glumu. Spremna sam na sva ta odricanja i na sve izazove koje jedva čekam.
Umete li da shvatite generacijski jaz? Smatrate li da je vreme pojelo ondašnja pravila ili je život uvek prosto život?
- Generacijski jaz postoji i vrlo se oseća. Čudna smo mi generacija mladih ljudi. Uporno se priča o našim manama, iako imamo i vrline, koje su mnogo jake i intenzivne, a manje ih je od mana. Samo treba da se međusobno poštujemo. I mi vreme i razmišljanje starijih, ali i oni naše.
Je li srećna okolnost i to što ste počeli u vreme kada se ženski likovi na velika vrata vraćaju na scenu?
- Ne bih se složila da je došlo vreme kada se veća pažnja posvećuje glumicama. Još nije tako. Ali imamo Milenu Marković, koja stvara vrhunske ženske likove, i Darka Bajića, koji se posvetio Milici Miletić, devojci za koju je malo ko znao. S takvim ljudima će biti još više dobrih ženskih uloga.
Koje svoje osobine smatrate presudnim za glumu?
- One koje imam, a to su hrabrost, disciplina, upornost.
Jesu li vam otkrili roditelji zašto su vas sa tri godine upisali na balet?
- Zato što sam bila vrlo naporna, uporna i htela da plešem. Ipak sam najmlađe dete i ispunili su mi tu želju odmah. Balet je neverovatan sport, naučio me je samodisciplini i koncentraciji, koja mi je za glumu neverovatno potrebna.
Možete li danas da kažete kako je na onom baletskom takmičenju pitanje člana žirija o glumi presudilo da budete sada tu gde jeste?
- Zanimljiva je priča kako sam se odlučila za glumu, član žirija mi jeste zagolicao maštu, ali sam oduvek osećala da pokret nije dovoljan da izrazim umetnost onako kako sam htela.
Znači li vam danas međunarodni uspeh za veće samopouzdanje?
- Sve međunarodne baletske nagrade kad se skupe nisu mi toliko drage kao nagrade koje sam dobila za glumu u Nišu i u Švedskoj za film "Ime naroda".
Šta volite pored glume?
- Ples, plivanje, jahanje i strastveno gledanje košarke.
Nama koji nismo odrasli kraj mora, grad na obali uvek deluje egzotično. Da li vam je bilo takvo odrastanje u Baru?
- Iskreno, odrastanje na moru i nije baš egzotično. Vrlo je melanholično. Volim more kao život, ali uvek mi je bio san da živim u velikim gradovima, urbanim i s mnogo dešavanja.
Pomaže li vam gluma da bolje razumete život?
- Gluma mi je mnogo pomogla da razumem život, da nemam površinske odnose, da razumem svakog čoveka i njegove i dobre i loše gestove, da volim jače, dublje, da razmišljam intenzivnije, da se izmaknem iz situacije i sagledam je i analiziram kao treće lice.
Jeste li i u svakodnevici hrabri koliko na sceni?
- Možda sam i hrabrija nego na sceni, doduše, da li se može reći hrabrija?! Ponekad ta hrabrost prelazi u srljanje i često dobijem šamare od života da bih uključila malo više mozak. Kao što na sceni uz hrabrost, pored intuicije i impulsa, uključim mozak, tako se sada učim da i u svakodnevici impulsu i intuiciji dodam i pametne, promišljene odluke.
(Kurir.rs / TV Ekran / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
