TEŠKO JE DANAS STVORITI GLUMAČKE GROMADE! Lečić: Uloge se pišu na blic, a novo doba nametnulo brzinu iz koje proističe površnost

Bivši ministar kulture Branislav Lečić protekle nedelje imao je težak zadatak da s kolegama odluči o najboljim glumačkim ostvarenjima na 58. Filmskim susretima u Nišu. Glumca i profesora na Akademiji lepih umetnosti, sa više 70 uloga na filmu i televiziji, posle dužeg vremena očekuje i premijera novog ostvarenja. U razgovoru za Kurir govori o "Herojima Halijarda", ali i umetnosti nekada i danas.

U novom filmu Radoša Bajića igrate Dragomira Dragišu Vasića, istaknutog intelektualca i člana četničkog Nacionalnog komiteta. Kakva su očekivanja od "Heroja Halijarda"?

- Ne znam koliko će materijala od mojih scena biti na filmu, jer se pravi i serija. Rad na filmu je bio zaista dobar. Tema koju obrađuje je jako važna. I politički i istorijski, pogotovu u ovom trenutku. Uvek kada to pričam, govorim i o našem narodu. Naše kulturološko pozicioniranje u društvu je veoma važno. Četnici su stvarno spasavali te pilote i to bi trebalo da se zna. Mora se znati ko smo, šta smo. A ne da informacija bude zabeležena u istoriji kao nekakav podatak.

Čini se da je film ponovo oživeo podele u društvu. Bio je na meti napada pojedinih medija i političara u Sarajevu.

- Pa tu na površinu izlaze neki kompleksi koji ne smeju i ne bi trebalo da prođu. To su predrasude koje sputavaju normalnu komunikaciju. Ne postoji nijedna tema među Slovencima, Hrvatima, Bosancima, pa ni među Srbima koja nije vredna pažnje, ako o nečemu žele da govore. Dakle, ako mi imamo potrebu da ispričamo priču koja direktno povezuje jedan čin koji je, zaista, plemenit, a tu mislim na spasavanje pilota u borbi protiv nacizma, ne vidim zašto bi to bio problem. Pogotovu što je priča potkovana istorijskim podacima i činjenicama. To je podstrek i inspiracija da se i drugi pozabave nekim svojim istorijskim činjenicama, jer to je ono što leči. Istina je važna da se probije. Svuda gde je zatrpavana, ona pravi haos. Tu se jedni isti narodi umno dele, što nije dobro. Bitno je da vidimo šta se tu dešavalo i te informacije doprinose da se prema sadašnjosti odnosimo šire, tolerantnije i plemenitije.

Pamtite odavno niški festival. Šta je neophodno promeniti da bi ova manifestacija imala onaj značaj?

- Ne može poboljšanje festivala da se dogodi odjednom, jednokratnim potezima. Festival su davno formirali Udruženje glumaca Srbije i Grad Niš. Suosnivači moraju da se dogovore kakav festival hoće, koje dimenzije, da naprave plan, obezbede novac i da taj plan sprovedu u delo. Ovoj našoj sredini je potrebno jedno ozbiljno kulturno preslišavanje. Mnoge ideje i institucije su u krizi i neophodan nam je kulturološki preporod. Onda se stvara taj ambijent koji je potkrepljen lokalnom samoupravom. Danas se ništa ne može napraviti samo entuzijazmom. Šta bi trebalo promeniti? To je svakako organizaciona struktura, koja se mora zategnuti, da to bude profesionalnije i kvalitetnije. Sva lepota ovog festivala je što je on neobavezan u smislu kontakta publike i glumaca, jer Nišlije su po tome čuvene. I festival ima vrednost u tom ljudskom odnosu. Nije dovoljno samo uložiti više novca ili da se udruženje zategne. Potrebna je timska igra.

Koliko se domaća kinematografija promenila?

- Sve zavisi od autora i tema. Nekada je bilo važno šta se u filmu dešava, u smislu priče. Ti filmovi nekada su imali možda pomalo i buntovni, istraživački karakter, jer su se bavili ljudskim životima, što možda nismo dobro videli. Sada smo u dilemi da li da se bavimo nacionalnim, da li modernim temama, poetskim istraživanjem, možda problemima mladih. Sve ja to vidim na ovom festivalu, ali i vidim neku žanrovsku heterogenost koja mi pokazuje da je u pitanju vremensko traženje. Mi se sada tražimo u kom pravcu ćemo krenuti. Da li ćemo ići onom žanrovskom linijom, istražujući ono što već znamo iz evropskog filma, dramu, tenziju, brzinu, akciju, ili ćemo ići putem autentičnog filmskog stvaralaštva u kome ta znanja možemo da primenimo, ali da se ipak bavimo svojim temama, svojim specifičnim stvarima. Sve je ipak pitanje autora i tima. Može biti drama, može triler, ako je to skockano, rediteljski uobličeno, onda je to odlično, ma o kome se žanru radi. Sada bih voleo da vidim neku nacionalnu priču sa savremenom percepcijom koju publika danas ima. Voleo bih da vidim i neku kriminalnu priču ili umetničku duhovitu komediju. Postoje najave da se razvije komedija, to vidim ovde u dva ili tri filma. Važno je da se malo nasmejemo, i nekakvim institucijama i sebi, ali ne na skaredan, zloban način, već plemenito, veselo i dobro.

Kom glumcu ste se divili u mladosti?

- Nije to samo jedan glumac. Više je to i glumaca i glumica. Mi smo jedan glumstven narod, nosimo dramu u sebi. I to odmah rađa glumu. Imamo snažnu glumačku granu. Ne može da prođe ni godina dana da se nešto dramski ne dešava što dovodi u pitanje našu egzistenciju. Ta činjenica rađa kontraste. Jedan kontrast je odustajanje od učešća u nečemu što je društvena sudbina sredine. Onda se sklanjamo u nešto lično. A druga tema je da kroz naše biće ta drama emanira (previranje, izviranje osećanja, op. aut.). Zbog toga imamo dobre glumce. Nekako sada više pamtimo Pavla Vuisića, Batu Živojinovića, Milana Srdoča. To su sve glumci odranije, ali ima tu fantastičnih uloga koje mi se dopadaju, a koje su dali, na primer, Nebojša Glogovac, takođe divni glumac Bogdan Diklić, Miki Manojlović, Lazar Ristovski, mislim da ne nabrajam. Svako vreme rađa svoje junake, tako je to. Ovo doba je nametnulo brzinu iz koje proističe površnost. Zato se teško izdvajaju sada te gromade jer su uloge kao blic, kao petarda, nema duge vatre. Ne možemo da se rukovodimo starim glumcima. Voleo bih da se iskristališe neka duga vatra.

Postoji li uloga za koju vam je žao što ste je odbili iz nekih razloga?

- Pa toga uvek ima u ovom poslu, pogotovu posle toliko decenija rada. Ne mogu sada baš da se setim toga, ali mi je drago da sam igrao neke uloge ljudi koje volim. Kao neko ko želi da bude što obrazovaniji, presrećan sam da igram nekoga koga cenim i volim, kao na primer Aleksu Šantića, čitav niz drugih likova. Igrao sam i Pašića, evo sad u "Halijardu" Dragišu Vasića. Ima tu mnogo likova u kojima sam tražio ono ljudsko. Postoje likovi koje nisam mogao da igram, ali ja ih brzo i zaboravim. Zašto? Pa čovek mora da ide dalje. Ne sme se zadržati neka emocija razočaranja.

Kurir.rs/ Marko Smiljković

Bonus video: