Televizijska jesen biće bogatija za brojne domaće serije, a u čak tri nova nastavka ulogu ima glumica Anastasia Anja Mandić. Dok joj je tinejdž drama "U klinču" donela lik bankarke Marije Petrović, majke jedne mlade devojke, komedija "Radio Mileva" i serija "Azbuka našeg života" prikazuju je kao doktorku.
U "Azbuci" vašu Lidiju čekaju novi izazovi?
- Upoznaje dečaka čija se sudbina ne zna, na neki način postaje okupirana njime, ne samo kao lekarka već i kao običan čovek saoseća s njegovom sudbinom. Serija obrađuje dosta dobrih tema, a tiču se i žena i ženske solidarnosti, muškaraca, naravno. Govori i o tome da posle razvoda uvek ostaju deca koja su važna. Partneri mogu da se raziđu, ali ne bi trebalo da se ponašaju nikada kao da se rastaju od dece. Dopada mi se koliko se rediteljka pozabavila raznim problemima savremenog društva o kojima se pre nije toliko pričalo. Mislim da će gledaocima biti zanimljivo i jedva čekam da je gledam.
Možete li i iz vizure svog lika da kažete kako se čovek uči dok je živ?
- Apsolutno. Svakog dana, čak i ako nemamo nameru, život nam pokaže da smo nešto naučili. Bilo da stojimo u redu i moramo da budemo strpljivi jer je neko uleteo pre nas. Uvek se trudim da pomislim kako taj neko nije bezobrazan, nego da mu je možda trudna žena u kolima. Lako mogu da planem ako se desi da ne posmatram stvari višeslojno.
Da li je to uvek moguće?
- Jeste. Recimo, uprkos generacijskoj razlici između mene i mog sina, svaki dan učim i od njega nešto novo. Jer ako nismo sposobni da učimo i radimo na sebi, zatupećemo. Vladeta Jerotić je govorio da treba naučiti osam novih reči u svakom danu da bi se trenirao mozak. Svaki dan je novi izazov, pa ako mu se ne prepustimo, on će nas svakako naučiti, lakšim ili težim putem, a to kako stvari primamo već je pitanje ličnosti.
Uči li se takav stil života ili ste se takvi rodili?
- S godinama i iskustvom je lakše. Nemam bezgraničnu empatiju, ali pokušavam da sagledam činjenice. Svedočimo da je ovo vreme puno naboja, zla, nepravdi i nekih neprirodnih stvari, što me veoma uznemirava. Živimo u turbulentnom 21. veku, pa želim da uvek sagledam širu sliku i da ne sudim drugome. To je i deo mog posla, mi glumci smo tako učeni i kada pravimo ulogu, prvo sagledamo šta iza nje stoji.
Da se vratimo na seriju "Azbuka našeg života" i njene poruke.
- Propagira dobrotu, razumevanje i ljubav. Moramo o tome da govorimo. Dok na loše stvari moramo da pokažemo prstom, jer sve to loše nije nevidljivo i ne dešava se negde tamo, nego i ispred naših očiju. Treba ga nazvati pravim imenom. Ne mislim da svi rade iz najboljih pobuda. Neko hoće da vidi samo dobro u svemu, pa ga zovu naivnim i glupim, a neko se pravi da ne vidi. I to ga ne čini manje odgovornim.
Zanimljivo je da i u "Radio Milevi" igrate doktorku.
- Viktorija je estetski hirurg. Nema sličnosti s Lidijom. Drago mi je što je "Radio Mileva" privukla decu kao publiku. Pojavila se jedna superbaka koja ima svoju porodicu, viziju pravde, želju da bude u svakoj čorbi mirođija. Ona je vitalna, zdrava, ume da pokrene sve oko sebe i deca su prepoznala superheroja u njoj. Kad se Olga pojavi na ulici, deca se ponašaju kao na rok koncertu. Trče joj u zagrljaj! Samim tim što je serija dobila najmlađe, privukla je i odrasle, jer su želeli da vide šta to deca gledaju.
Osluškujete li publiku?
- Često mi prilaze ljudi i kažu kako se smeju dogodovštinama naših junaka jer svako u zgradi ima nekoga ko voli da špijunira, nekog ko je paranoičan, jednog lekara kod kog se silazi na konsultacije... Stalno mi govore da treba da skrenem pažnju Savi da mnogo pije. (smeh) Ti likovi su toliko zaživeli da je u banci službenica u kompjuter ukucavala ime Viktorija Marić umesto moje.
Serija "U klinču" donela vam je lik mame jedne tinejdžetrke. Da li je teže biti mama ženskog ili muškog deteta?
- Veoma je izazovno i jedno i drugo. Imperativ spoljašnjeg izgleda je dominantan, deca danas svoje vrednovanje isključivo mere putem lajkova na društvenih mrežama. Odavno je važno šta ko nosi, problem je što je sve viralno i što se loši ukusi plasiraju preko mreža. Uvek sam za otvoren razgovor i za svaku vrstu dogovora. Naravno, postoje stvari koje ne dozvoljavam, postavljam granicu.
- Ne znam ko su danas deci uzori. I ne znam šta im je merilo uspeha, da li dobar sat na ruci, lajk ispod objave ili diploma. Ima dece koja žele knjigu od džeparca i to im treba razvijati. Imam utisak da mi više jurimo nego naši roditelji. Bili su relaksiraniji, imali su poverenje u sistem i školstvo. Vrednovale su se profesije kao što je učitelj. Nije moralo da se zna ime svakog profesora, a mi posle korone, kao da smo se paralelno školovali s decom. Ostajali su predugo pored kompjutera i privatno i zbog onlajn nastave. Nije ni deci ni roditeljima išlo sve u prilog, mnogo je izazova. Kao mama dečaka jedino sam pošteđena znanja koje su najnovije palete šminke, ali o sportu mogu da slušam beskonačno. (smeh)
(Kurir.rs / TV Ekran / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
