ŽENE SU DANAS U BOLJEM POLOŽAJU, ALI SU I DALJE UKRAS MUŠKARCU: Milena Predić o novoj predstavi koju treba svako da pogleda

Monodrama Milene Predić "Čovečice", nastala po romanu Ljiljane Bralović, posle veoma uspešnog izvođenja na ovogodišnjem Belefu imaće premijeru u petak u teatru "Vuk". Ovaj komad, narativ porodičnog sećanja ženskog rodoslova porodice Milošević s Javora, govori o položaju žena i njihovoj ulozi za vreme ratova. Dramska umetnica u razgovoru za Kurir govori o "Čovečicama" modernog vremena, koliko su je dirnule suze publike i zbog čega neke uloge nije prihvatala.

Zatvorili ste ovogodišnji Belef predstavom "Čovečice", koja je izmamila suze u publici. Mogu li one da se osete i na sceni?

- Bila je zaista dirljiva premijera. Ostala mi je u sećanju kao jedno posebno izvođenje. Scena Kult teatra "Vuk" je intimna i kamerna i na njoj zaista možete kao glumac da osetite kako publika diše. U takvim trenucima je ta razmena između mene i publike najdragocenije iskustvo.

Zbog čega ste se odlučili da radite monodramu?

- Prvenstveno se u meni javila potreba za pozorišnim izazovom. Samo pozorište daje glumcu poligon za kondiciju. Onda se pojavila knjiga i sijaset ženskih sudbina koje su me odmah kupile.

Ko su žene o kojima pričate?

- Čovečice su žene ratnice koje su izostale na frontu. Njihova bojna polja bile su njihove kuće, koje su uspevale da održe u višegodišnjem odsustvu muškaraca, s čestim susretima sa smrću i bolestima...

Postoje li i danas čovečice?

- Naravno. Čovečice su sve one hrabre i neustrašive žene koje su ispod radara, o kojima ovo društvo danas ne brine. Na primer, samohrane majke s teško obolelom decom koje se bore za egzistenciju, a nisu u mogućnosti da rade.

Koja je danas uloga žene u društvu?

- Danas su stvari koje se tiču položaja i uloge žena znatno bolje, ali prostor osvajanja slobode je i dalje velik. U našem društvu je i dalje prisutna percepcija da se uloga žene ogleda samo kroz majčinstvo ili kao domaćice. I dalje se žena na neki način posmatra kao ukras muškarcu. Treba stremiti ka slici istinske rodne ravnopravnosti i zato je moj izbor bila ova priča. "Čovečice" su zaboravljene žene u senci velikih ratova i stradanja, koje su i te kako ponele veliko breme na svojim leđima i zahvaljujući upravo njima mi smo opstali kao nacija.

Kakav je utisak ostavio na vas roman Ljiljane Bralović?

- Kao i svaka porodična saga, ostavio je na mene jak utisak. Radnja se proteže na vremenski period koji je duži od 50 godina, pratimo burna istorijska dešavanja, promene ideologija, kao i način na koji su se one prelamale na sudbinu običnog čoveka, i to sve iz ženske perspektive. Knjiga je nastala kao porodično sećanje. Bila mi je jako potresna činjenica do koje mere se neko potrudio da sačuva sećanje na nekoliko generacija svojih pretkinja.

Odigrali ste i različite role na televiziji, od "Korena", "Jedinog izlaza", "Taksi bluza", preko "Čudnih ljubavi" i "Nečiste krvi" do "Nemirnih". Kako ste uspeli da pobegnete od epiteta žene koja pripada epohi?

- Svakog glumca najviše raduje raznovrsnost uloga koje tumači. Volim epohu i moje lice možda za nijansu više pripada epohi nego savremenoj priči. Ne opterećujem se niti sumiram ono što sam dosad odigrala. Radujem se dobro napisanoj ulozi. Ona ne mora biti apriori glavna, važno mi je da imam nasuprot sebi kolegu koga cenim i s kojim je lako i lepo razmeniti se u slavu kreiranja i stvaranja.

Na koji način birate uloge i da li je to moguće u Srbiji?

- Nekad mi je bilo bitno da radim što više i zbog toga sam skoro sve prihvatala. Sada mogu da se pohvalim da čak i ne dolaze do mene uloge koje ne bih prihvatila. Valjda sam stekla neki utisak o sebi i razvila senzibilitet zahvaljujući kom ne pripadam baš svakoj priči.

Kurir.rs, Ljubomir Radanov

Bonus video: