Maestro Bojan Suđić jedno je od najistaknutijih dirigentskih imena u srpskoj muzici sa impozantnom karijerom. Pre više od tri decenije je prvi put nastupio na Bemusu, a jubilarno 55. izdanje predvodiće kao umetnički direktor.
Pored prilike da gradi svetsku karijeru, Suđić je izabrao da ostane u svojoj zemlji i promoviše našu kulturu, te ne čudi ocena domaće stručne kritike koja ga je definisala kao "vodeće dirigentsko ime u srpskoj muzici".
U susret Bemusu, koji počinje 8. oktobra, u razgovoru za Kurir najavljuje vrsne umetnike koji će gostovati na festivalu, a osvrće se i na stanje kulture u društvu.
Po čemu će se ovogodišnji Bemus razlikovati od prethodnog? Da li ste kao umetnički direktor manifestacije zadovoljni konceptom?
- Uradili smo maksimalno u ovom trenutku. Nismo išli samo ka prepoznatljivim imenima, već sam se trudio da svaki koncert bude sam za sebe na visokom nivou. Sva imena koja su selektovana treba da budu garant kvaliteta ovogodišnjeg Bemusa. Teško je napraviti logičnu celinu festivala, da to ne budu nabacani umetnici, a moje mišljenje je da smo u tome uspeli. Otvaranje i zatvaranje festivala tradicionalno pripada značajnim umetnicima. U čemu se ogleda posebnost ovogodišnjih istaknutih umetnika?
- Odlučili smo da otvaranje bude posvećeno jubileju - sto godina od rođenja Marije Kalas. Mnogi će se na tom koncertu setiti i naše velike Milke Stojanović, koja je umnogome bila srpska Marija Kalas. Ovaj projekat nije samo naš, već je prepoznat u celom svetu.
Drago mi je što ćemo imati priliku da održimo jedan u nizu koncerata koji se održavaju širom sveta u njenu čast. Zatvaranje festivala pripada Najdželu Kenediju i mislim da tu ne treba ništa dodavati. Imamo luk koji počinje s Marijom Kalas i završava se Najdželom Kenedijem, a u sredini je Boris Berezovski. Bio bih jako neskroman kada bih iskazao bilo kakvo nezadovoljstvo.
Slavni violinista Najdžel Kenedi nastupiće dva puta ove godine, a vi ste imali priliku da radite s njim pre mnogo godina. Kako je protekla saradnja?
- Nastupali smo zajedno u teškim, ratnim godinama. On je došao s predubeđenjima o Srbiji, a s njim je bio i novinar iz Velike Britanije. Začudio se da Srbija ima neverovatan kvalitet muziciranja. Verovatno je očekivao da će doći u zemlju primitivnih ljudi. To predubeđenje o nama postoji širom sveta, zbog svih ružnih stvari koje su se dešavale na ovim prostorima. Članak koji je kasnije objavljen u engleskim novinama i Najdželova misija u Srbiji su za mene bili velika satisfakcija. Koliko dirigent ima prostora da u interpretaciji da i neki svoj lični pečat muzici?
- Svakako da ima. Dirigenti su interpretatori. Isto je i s glumcima koji bi trebalo da svojom interpretacijom iznesu već napisan tekst. Često su kompozitori imali potrebu da napišu program za tumačenje svojih dela, a na kraju bi ga ipak pocepali. Muzika ima svoj jezik i svoja tumačenja. Publika treba da dođe otvorenog srca i da pusti muziku da na svakog utiče na drugačiji način.
Stalno se čuje primedba da za kulturu nema dovoljno novca. Kakvo je vaše mišljenje?
- Nije stvar u količini novca, već u tome šta se sve prepoznaje kao kultura. Često je osećaj da je kultura u suštini jedan veštački segment koji je malo kome potreban. Neki će reći: "Kultura, umetnost, sve je to lepo, ali mnogo je važnije da se obezbede drugi, značajniji elementi u društvu, koji su zaista važni", ne razumevajući da je kultura sama životna suština bez koje gubimo osnovne civilizacijske odlike. Novac sam po sebi nije ono što je najveći problem, već hijerarhija vrednosti koju moramo uspostaviti. I na svetskom planu je nepovoljna situacija, nije to slučaj samo s našom zemljom.
Da li ljudi imaju potrebu za klasičnom muzikom u eri turbofolka i rijalitija?
- Svedok sam da kultura koju propagiram i te kako ima svoju publiku. Gde god nastupamo po Srbiji imamo prepuno gledalište. Sami sebe unižavamo, da se definišemo kao narod kome je prirođeniji rijaliti sadržaj i da imamo kafanski mentalitet, a da je sve ostalo veštačka nadogradnja, kako sebe ne bismo zvali varvarima.
Naprotiv, obilujemo ljudima s velikom duhovnošću i kulturnim potrebama, samo nemojmo forsirati one koji u nama bude najniže porive pod izgovorom da prodaju sale. Morali bismo ipak da radimo i ponašamo se kao odgovorni roditelji.
Možda nisu svi roditelji toliko u kulturi, ali oni neće reći detetu "idi, uradi to što ne treba". Mi kao društvo moramo pokušati da usmeravamo kulturne potrebe naših ljudi, ne samo najmlađih. Obrazovni sistem i referentnu piramidu uspeha treba da okrenemo na pravi način.
Iz naših obrazovnih muzičkih institucija su ponikli sjajni muzičari, ali je većina odlučila da karijeru gradi van Srbije. Zbog čega ste izabrali našu muzičku scenu?
- Ozbiljan deo svoje karijere sam gradio napolju. Bio sam pet godina u Švedskoj, kao prvi dirigent Kraljevske opere u Stokholmu, a često sam imao priliku da nastupam u mnogim zemljama i s brojnim ansamblima. To je ono što inspiriše umetnika.
Međutim, nema potrebe da glorifikujemo razvijeni svet, jer i on ima problema s kulturnim potrebama. Stvari su pomalo istrošene u ponavljanju istih događaja i konfekcijskom odnosu prema kulturi. Imao sam privilegiju da mogu makar malo da utičem na promenu narativa o mestu odakle potičem. To je za mene najveći kompliment i motiv da radim.
Čovek ima poriv da nešto menja, a meni je izuzetno značajno da vidim da sve ono što sam radio prepoznato. Za mene nema većeg komplimenta od toga da me prepozna čovek na pijaci, policajac na carini ili neko u prodavnici. Ljudi stalno odlaze misleći da će im tamo negde biti bolje, a ne shvataju koliko život ovde može biti kvalitetan.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
