Radoš Bajić prešao je dug put od partizanske do Dražine eskadrile. Najnoviji film „Heroji Halijarda” proslavljenog filmskog glumca, scenariste i reditelja, izazvao je ogromnu pažnju ne samo filmske publike već i ideološki i politički podeljene javnosti.
Ništa novo u Srbiji: film sa mnogo više žara ocenjuju oni koji ga nisu gledali, piše Politika.
Da li sam dobro shvatio, ali operacija „Halijard”, najveća akcija spasavanja američkih i savezničkih pilota iza neprijateljskih linija tokom Drugog svetskog rata, u vašem filmu je samo povod za ispisivanje priče o tragičnim srpskim podelama?
Ne bih rekao da je povod, ali okvir jeste. Pored veličanstvenog dela humanosti, plemenitosti i dobročinstva Srba, koji su u proleće i leto 1944. godine u operaciji „Halijard” od sigurne smrti spasili preko 500 savezničkih avijatičara čiji jezik nisu razumeli, želeo sam da ispričam priču o katarzičnim i bratoubilačkim podelama koje su tokom Drugog svetskog rata raspolutile srpski narod. Uz snažnu poruku da se takva nesreća više nikada ne ponovi.
Neposredno pred premijeru izjavili ste da ste pre pet godina doneli odluku da ćete snimiti „Heroje Halijarda” kako treba ili ih uopšte nećete raditi. Da li mislite da ste održali reč?
Čvrsto verujem da jesam. Sa izuzetnom ekipom koautora, kolega glumaca, filmskih radnika i tehničkog osoblja, koja je brojala 480 članova – „Halijrad” sam radio sa velikom posvećenošću i izgaranjem. U autorskom smislu bio sam okružen najboljim saradnicima i profesionalcima. Zahvaljujući pre svih „Telekomu Srbija” uspeli smo da obezbedimo minimalni ali dovoljan budžet – što je bilo presudno važno, jer je u produkcijskom smislu „Halijard” monumentalan i skup projekat. Takođe, tu su dve godine rada na scenariju, dve godine snimanja sa temeljnim pripremama i više od godine obrade i montaže filma – što je profesionalna osobenost svetske produkcije. Kao i naše iz vremena stare eks jugoslovenske kinematografije. Zbog svega toga rezultat nije izostao. Posle velike borbe za svaki kadar i svaki sekund u filmu, imamo punu satisfakciju.
„Halijrad” je već deset dana u distribuciji, kako ste zadovoljni prijemom filma i posetom publike?
Naš film nije sadržaj sa pevanjem i pucanjem, već je ratna drama sa izrazitim dramskim nabojem. Imajući u vidu ove okolnosti, bojim se da ne možemo očekivati gledanost koja prati komercijalni film, tim pre što danas gro bioskopske publike čine tinejdžeri i deca. Bitno nam je da film ostavlja snažan utisak i da se o njemu mnogo govori, a što se tiče prijema kritike, svakodnevno se nižu stručne recenzije koje su mahom pozitivne i veoma dobre.
Uprkos tome, u regionu, pa i šire, u filmu su videli reviziju istorije i veličanje četništva. Kako objašnjavate taj paradoks?
Prvo, u našem filmu nisu videli ništa, ali to im nije smetalo da nas napadnu. Mnogo pre nego što je bilo ko video film „Heroji Halijarda”, u kojem nema ni trunke od toga sto nam je imputirano, besomučno smo oklevetani. Naprotiv, naš film je umetnički i autorski proizvod, koji šalje snažne poruke čovekoljublja, dobrote, plemenitosti i humanosti – i ne vređa ničija osećanja. Sem što je zasnovan na istini i što pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini prikazuje kao ljude a ne kao životinje, kakva je decenijama bila praksa u kinematografiji, „Halijard” je inspirisan nespornim istorijskim događajima koji su bili preko sedamdeset godina pod embargom i pod pretnjom robije i nisu se smeli ni pomenuti. Imajući u vidi tu činjenicu, verujem da „Halijard” pravi značajan civilizacijski pomak u oslobađanju našeg društva od „mrtvog jezika”, koji je obeležio strašnu epohu komunizma u Srbiji i celoj Titovoj Jugoslaviji.
Da li ste ponosni zbog toga?
Priznajem da jesam, jer trebalo je imati srca, hrabrosti i prepoznatljive muške alatke i uhvatiti se ukoštac sa tvrdokornim dogmama komunizma koje su duboko unesrećile generacije. Za „Halijard” je zbilja bilo krajnje vreme jer se radi o operaciji spasavanja savezničkih pilota iza neprijateljskih linija koja je najveća u istoriji svetskog vazduhoplovstva. Kako nedavno reče naš čuveni dramski pisac i akademik Duško Kovačević, koji je i koscenarista na filmu, Amerikanci su već odavno snimili filmove o svakom svom pljačkašu banke… Tako da verujem da je filmska priča o „Halijardu” odavno zaslužila da bude ispričana filmskim jezikom.
Ako američki ambasador Kristofer Hil, koji je prisustvovao premijeri, nema ništa protiv istorijskih činjenica, zašto imaju Bošnjaci u Sarajevu i mnogi u Srbiji, pa su bacili kamenje na film pre njegove premijere?
Dobro ste to zapazili. Njegova ekselencija ambasador Hil dva puta je video film, i ako nije pretenciozno, kazaću da nas je nakon gledanja ohrabrio i upoznao sa svojom veoma pozitivnim ocenama. To smatramo vrlo važnim. Jer mi nemamo drugog izbora sem da afirmišemo pozitivne primere prijateljstva sa američkim narodom, pritom nikada ne zaboravljajući strašne nepravde koje su nam učinjene, pre svih one zastrašujuće iz 1999. godine, kada su nam tone NATO bombi sručene na glavu. Ali život mora da ide dalje… Što se Bošnjaka tiče i napada na film na Festivalu u Sarajevu, gde nije ni prikazan već samo predstavljen sa insertom na komercijalnoj prezentaciji za strane emitere i distributere, mogu da kažem da su pucali u srce slobodi govora i umetničkog izražavanja, čime su brutalno prekršili osnovna načela demokratije i Povelju Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima. Uprkos svemu, siguran sam da će „Halijard” pobediti.
Mislite li da je početni sarajevski udarac o kome smo govorili razlog što „Heroji Halijarda” nisu srpski kandidat za Oskar?
I da je izabran za srpskog kandidata za Oskar nemam iluzija da bi uradio nešto ozbiljno. Jer je nagrada Oskar skupa stvar. Da bi jedan film u konglomeratu svetske kinematografije učinio nešto značajno, uz preduslov da je odličan, potreban je veliki novac koji mi nemamo. Mada smo imali šansu da sa „Herojima Halijarda” skrenemo pažnju na sebe i svoj slobodarski narod, jer je težišna priča filma snažno konektovana za Ameriku i američke mladiće, za avijatičare i pilote koje je uz žrtvovanje sopstvenih života srpski narod spasio i poslao u slobodu. Navedeno tim pre i uz činjenicu da smo kao narod u oba svetska rata bili na pravoj strani – kao saveznici progresivnom delu čovečanstva.
Da kažemo još nešto o nagradi Oskar. Izjavili ste da je „neko” u državi procenio da bi slanje „Halijarda” u Ameriku bio prst u oko muslimanskoj džamahiriji. Možete biti konkretniji, ko je taj „neko”?
Ako pretpostavljate da sam mislio na Aleksandra Vučića – varate se.
Dakle, jednog od „osumnjičenih” sam skinuo sa spiska. Ko je „sledeći neko”?
U globalnim akutnim društvenim i političkim turbulencijama, i pogotovo u eskalaciji kosovske drame, čiji smo taoci više od dve decenije, ne verujem da bi se predsednik države bavio tim stvarima. Ali verujem da deo političkog establišmenta jeste aktivno učestvovao u toj odluci jer je smatrao da mu je to dušebrižnička dužnost, a time tobože potvrđuju lojalnost državnoj politici.
Za mene je porazno saznanje da je takođe jedan deo filmadžijske branše, koji se upinjao da me uveri da se tobože od srca zalaže za „Halijard”, kopao nogama i rukama da se naš film spreči da bude srpski kandidat za nagradu Oskar. Ali i za to imam razumevanje. Sujete su velike i često veoma bolesne. Što se mene tiče, ja sam našem kandidatu koji je izabran poželeo sve najbolje jer smatram da je to profesionalno korektno i etički opravdano.
Da li su „Heroji Halijarda” apsolutno istorijski verodostojni?
Sto posto i u potpunosti u saglasju sa nespornim istorijskim činjenicama, a one su: da su srpski seljaci predvođeni Jugoslovenskom vojskom u otadžbini, na čijem celu je bio đeneral Draža Mihailović, u operaciji „Halijard” spasili preko 500 savezničkih avijatičara. Moguće da je istorijska verodostojnost razlog što je u širokom dijalogu koji je film otvorio odjeknula izjava uglednog istoričara dr Predraga Markovića, koji je izjavio „da je ’Halijard’ najbolji istorijski film dvadeset i prvog veka” – što za mene i sve koji su radili na ovom filmu nije mali kompliment.
Interesantno je da se u filmu ne vide i ne pominju partizani, već samo komunisti, kroz lik jednog od braće. Drugi je četnik. Šta ste time želeli da kažete?
Partizani nisu ni imali nikakve veze sa operacijom „Halijard”. U proleće i leto 1944. godine sem manjih odreda nije ih ni bilo u Srbiji, sve dok nisu iz Bosne preko Sandžaka i Crne Gore nasrnuli u Srbiju da uz pomoć saveznika i Crvene armije okončaju građanski rat, obezbede svrgavanje monarhije i preuzmu vlast na završetku rata. Pored akcije spasavanja, koja je srž „Halijarda”, u filmu sam želeo da ukažem na tragične posledice podela, raskola i bratoubilaštva. I da pošaljem snažne poruke pomirenja koje nam je posle osam decenija od Drugog svetskog rata preko potrebno.
Zanimljiv mi je utisak jednog od vodećih monarhista i poštovalaca Draže Mihailovića. On mi je posle premijere rekao da ste iskarikirali Dražu. Opet, nekoliko ljubitelja Tita se požalilo što u filmu nema ni traga od Broza. Shvatate li to kao kompliment?
Draža Mihailović je mitska ličnost u srpskom istorijskom pamćenju, a takve ličnosti je uvek na filmu najteže oživeti. Nejasna mi je kvalifikacija anonimnog „vodećeg monarhiste” da je taj lik iskarikiran. Naprotiv, dobili smo mnogo pozitivnih mišljenja da je kolega Nebojša Ljubišić sa tačnim glumačkim sentimentom briljantno odigrao đenerala – koji je u filmu epizodna uloga.
Likovi oca i dede koje maestralno tumače Žarko Laušević i Petar Božović odslikavaju tragičnu podelu među Srbima. Oni pokušavaju, ali ne mogu ništa da promene: ni našu naivnost, ni istorijsku nezrelost, ni činjenicu da smo jeftina moneta za potkusurivanje u borbi velikih sila. Kao da ste kroz čitav film vapili da budemo drugačiji.
Ta dva lika, kao i ostale centralne ličnosti filma iz porodice Jović, tipični su predstavnici naroda koji preživljava katarzu – u vrtlogu nesreće i velike ratne drame. Tačno je, želeo sam da insistiram na neophodnosti da srpski narod bude drugačiji, da se ne deli, ne gloži među sobom, da pokaže mudrost, sabornost i slogu. Možda nam to, baš kao 1944. godine, u vremenu u kojem živimo, koje je bremenito mnogim izazovima – upravo to nasušno i preko potrebno.
Grešim li kada kažem da je film i svojevrsni omaž Hajrudinu Krvavcu, rodonačelniku žanra partizanskog vesterna i jednom od najvećih jugoslovenskih reditelja. On vam je kao mladom glumcu dao glavnu ulogu u ratnom spektaklu „Partizanska eskadrila”.
Sem po produkcijskom volumenu, „Eskadrila” i „Halijrad” nemaju ama baš nikakve veze. Lepo ste rekli da je „Eskadrila” vestern, potpuno rasterećen bilo kakve istorijske autentičnosti, što u vremenu nastanka tog filma, koji inače veoma volim i ne odričem ga se, nije bilo obavezujuće i zbog čega se niko nije bunio ni protestovao. A ovde u „Halijardu” mene hoće da rastrgnu zbog daška slobodne umetničke i autorske interpretacije istorijskih događaja – kao kad dirneš u osinjak. Razlog je u tome što bez obzira na vremensku distancu i na sudsku rehabilitaciju đenerala Mihailovića i ravnogorskog pokreta u tretmanu i mnogim glavama nije došlo do promena. Treba će još mnogo vode da proteče Savom i Dunavom da bez ostrašćenosti sagledamo našu blisku prošlost. Ne da bi osvetnički i revizionistički rovarili po njoj, već da bi kao državotvorni narod sagledali ko smo, šta smo i kako ćemo dalje, kako ćemo obezbediti dostojanstvo budućim naraštajima našeg naroda. Bez tog suočavanja sa prošlošću teško da ćemo krenuti napred.
Kurir.rs, Politika
NE PROPUSTITE
Bonus video:
