Kažu da je ponekad istina neobičnija od mašte i zato može biti zanimljivo poređenje dva filma, jednog dokumentarnog i jednog igranog. HBO je 1995. godine prikazao dokumentarac "Drogiranje u ulici kreka: Izgubljeni životi u Louelu". Originalni naslov je "High on Crack Street: Lost Lives in Lowell" i zainteresovani ga mogu besplatno pogledati na Jutjubu.
S ovim je povezan "Bokser", uspešni film iz 2010. s Markom Volbergom i Kristijanom Bejlom u glavnim ulogama. Glavna kopča je bivši bokser Ričard Diki Eklund, svojevremeno velika nada, čiji je život krenuo stranputicom. Eklund je trenirao svog mlađeg polubrata, mnogo poznatijeg i uspešnijeg boksera Mikija Vorda. Obojica su lokalne legende i nosili su nadimak Ponos Louela.
"Ulica kreka" je mučan jednočasovni dokumentarac koji prati tri narkomana u srednjim godinama u vreme kad je Louel, grad u širem krugu Bostona, bio na ekonomskom dnu i prepun kriminala. Priča je dobrim delom fokusirana na trudnu prostitutku Brendu i njenog povremenog partnera Bu-Bua - korisnike kreka, inače vrlo adiktivnog prerađenog kokaina, droge koja daje snažan, ali kratkotrajan užitak i uvlači ljude u svakodnevnu jurnjavu za novcem kojim bi se navika održavala.
U njihovom društvu kreće se bivši bokser Diki Eklund, najpoznatiji po tome što je u jednom meču oborio slavnog Šugara Reja Leonarda. U narkomanskom stilu, taj događaj, koji nekome ko pomalo gleda boks više liči na slučajni splet okolnosti nego precizno zadat udarac, biva naduvan iznad svake mere i važi za njegov životni vrhunac. Eklund je taj meč na kraju izgubio na poene i kasnije nije bio bliži uspehu. Krek ga je uzeo pod svoje i dan-danas ima probleme sa zakonom. On je kao lik zasenjen tragičnom sudbinom Brende, rastrzane između premišljanja oko prekida trudnoće i prejake želje za drogiranjem, i Bu-Buovim propadajućim zdravljem. Međutim, Eklundova životna priča prepoznata je kao potencijal za igrani film.
"Bokser" je, nasuprot sirovoj i životno brutalnoj "Ulici kreka", ipak srednjebudžetni film s velikim glumcima koji su se dugo i ozbiljno pripremali za uloge. Kristijan Bejl je, u svom stilu, još jednom modifikovao svoje telo (namerno nisam napisao jednostavno smršao) za potrebe snimanja i još jednom dokazao da glumac ne mora mnogo fizički da liči na stvarnog lika koga igra ukoliko savršeno skine njegove pokrete, mimiku i način govora. Dobio je Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu, a Diki Eklund ponovo ostaje u senci, ovoga puta svog polubrata Mikija Vorda, koga je dočarao Mark Volberg.
I sam potpuno predan ulozi, naročito što je pored sebe imao fanatika Bejla, Volberg je vrlo dugo intenzivno trenirao boks i neretko odbijao da koristi dublera u scenama borbi. Miki Vord je bio predaniji sportu i bez opasnog poroka postigao je solidan uspeh. Daleko od toga da je među najboljim bokserima velter kategorije, ali bio je i ostao čovek s velikim brojem poštovalaca. Vord je slavan po svojoj tvrdoglavosti i izdržljivosti, inspiracija je za repere, a slavni bostonski pank bend Dropkik Marfiz ne samo da mu je posvetio pesmu već je ona bila naslovna numera njihovog najprodavanijeg albuma "Warrior's Code", s Vordovom fotografijom na omotu. Dakle, priča o ova dva boksera živi i van njihovog rodnog Louela.
Gledanje ova dva filma jedan za drugim ostavlja zanimljiv utisak. Oba se vrte oko istog lika, stvarnog i odglumljenog: Bu-Bu se pojavljuje kao sporedan lik u "Bokseru", a deo tog filma posvećen je snimanju "Ulice kreka" i posledicama emitovanja, pošto je Eklund lagao svoju okolinu da se snima njegov povratak u boks, a ne katastrofalni život narkomana na kreku. Činjenica da je izostavljena, makar kao sporedan lik, najtragičnija Brenda doprinosi utisku da je igrani film ipak uvek ispeglaniji i malo udaljen od stvarnosti, čak i kad je biografski. Ipak je to Holivud.
(Kurir.rs / TV Ekran)
NE PROPUSTITE
